fekp WEB GORE 1140x313

       VIJESTI

Crtica a la Tarantino

Kratko je razmenio poglede sa svojim pajtosima. Procedura je bila jednostavna– odbroje do tri, izađu iz senke hrasta u Oxford Street, presretnuti objekat im bez reči da novčanik i oni  uteknu skriveni britanskom maglom. Nik, vođa ekipe, abira tamne veđe i gleda svoje kompanjone: zeleni su. Miki je radio par presretanja s njim, ali je samo statirao, a Rodi večeras gubi nevinost. Miki je plav i slabo zna engleski, a Rodi je crnomanjast i još gori. Da Rodija popne na Mikijeva ramena jedva bi ga nadvisili. Ali, šta je tu je, ovo je noć za akciju, a čilager u dugom crnom kaputu nailazi. Svi na mesta iiiii– prepad!

-  O, momci – kaže stari izrazitim koknijem– zar je već vreme za pljačku? Pa tek je deset.

-  Matori, daj lovu ili si mrtav!– poviče Nik taman toliko glasno da ga mogu čuti policajci u Luton Streetu.

Presretnuti,onizak, suvonjav, bled, u ranim šezdesetim, izmakne se četvrt koraka unazad i gleda ih upitno mada je Nik svestan da gleda njega, samo njega.

-  Da osmotrimo vođu grupe. Čudan akcenat, verovatno Istok, tamna kosa, tamne oči ali, opet, ne izgledate mi kao Arapin? Turčin? Grk? Ne, ne, nije to njihov stil. Previše ste krupni mada ova dva momka iza, naročito onaj plavi... Malo Orijent malo Sloven...Jugoslavija? Bosna? Hrvatska? Srbija?
Na reč Srbija se Miki malčice stresao i to nije promaklo starcu.

-  Matori, daj lovu i bez zajebavanja!– viče Nik i vadi „skakavac“ iz džepa.

-  Srbi, znao sam! Baš vi morate da me presretnete! Znam vas! Genetska mutljavina koja je rezultat toga što su vaši okupatori Turci oplođivali plavokose Srpkinje pet vekova.

-  Šta sereš matori?

-  Da, reći ćete vi, nije to tako bilo mi smo se borili,dizali ustanke, ali, vi ste zaraženi, zaraženi virusom orijentalizma! Bilo je dovoljno da jedan odred raspojasanih Turaka uđe u jedno vaše selo i poslešta? Posle se njihovi vanbračni sinovi požene devojkama u susednim selima, lepim, očuvanijm plavokosim slovenskim devicama i kraj se zna– tamni geni su dominantniji i umesto svetle kose i svetlih očiju dobijete tamnu kosu i tamne oči. Pa njihova deca zaređaju dalje i svi ste tamni orijentalci, svi do jednog, ili skoro do jednog– ako izuzmemo stidljivog drugara tamo? Uf, s kim ja pričam! Ja sam čistokrvni Britanac, plemenita rasa. Najgora stvar koja može da mi se dogodi po genetskom pitanju je da sam delom Velšanin i potomak kralja Artura. A vi, pogledajte se! Genetski otpad!

-  Šta hoćeš da kažeš, debilu jedan?
Hoću da kažem da mene večeras ne pljačkaju pravi lopovi, hoću da kažem da mene ne špljačkaju čak ni smrdljivi Srbi nego Turci!

  Pa, u pravu si– kaže Nik spuštajući mu ruku na rame a zatim mu zabije nož u slezinu. Momčići fascinirani i isprepadani posmatraju prizor.

– Zašto?– muca Miki.

  Rekao je da smo Turci pa ga Niki skenjao– odgovara Rodi.

– Mi Turci? Pa on nije normalan!

U džepovima leša nisu našli ništa osim pohabane članske karte British National Fronta.

Crtica a la Fateh Akin

 

Rođen sam severno od Kabula. Nije to bilo davno– 1981. godine. Rusi su još bili Sovjeti, a pukovnik Timonov je žario i palio na mojoj planini. Spalio je tri sela. Kamen na kamenu nije ostao. Majka i ja smo ipak, preživeli. Otac i njegovi rođaci su bili u mudžahedinima pa naša pravednost nije dovođena u pitanje. A ja sam odrastao kao srećno dete. Velike plave lokne, najlepše koje su afganske oči gledale. Plava kosa je značila milost iščezlih bogova, možda i samu Alahovu milost, plava kosa je značila da u meni ima krvi Aleksandra Velikog i njegovih Makedonaca. Dešavalo se neretko i to da se deca rode bleda i plava, ovde, u Centralnoj Aziji, među crnomanjastim gorštacima. Moje zlatno runo podsećalo je komšije da smo nekad bili Baktrija, deo moćnog carstva. A onda su Sovjeti odlučili da priznaju da su Rusi i čim su priznali oni su otišli. Otac se vratio iz rata. Mnogi rođaci nisu. A ja sam rastao i došao u godine kad ti na licu izbijaju obrisi onog čoveka koji se u tebi krije. I pojavili su se paperjasti, gotovo beli brkovi. Svakog dana ih je gledao otac, tu iznad moje usne mu je počivao pogled. Hteo sam da se obrijem, ali mi nije dao. I, jednog dana je tako,  kao i hiljadu dana pre toga, pogledao moje lice. Uzeo je kalašnjikov, ušao u kolibu i ubio majku a onda rekao:

-          Šta me gledaš? Gubi se svom tatici Timonovu! I on je imao takve bele brkove!

I otišao sam, u daleku zemlju na Zapadu, zaposlio se, oženio. Moja nežna žena lanene kose rodila je ćerčicu kose crne kao ugarak. Ništa mi nije rekla. Ni ja njoj. Samo sam gledao moju malu lepoticu kako plače u kolevci, za sebe, za svoju baku.

Crtica a la Stevan Filipović

Nikog ne vidi kad gazi ulicom. Urbani žrvanj koji će jebati mater svima koji puste smrdljivi glasić između zuba. Povijen je, visok i jak. I ovakav nadvisuje sve ostale, a kad bi se uspravio... To niko ne želi. Ne, stvarno, niko ne želi da vidi Darka Sekiru u akciji. Pričali su o njemu da seče. Pripretio je par puta, ali sekao još nije. Bar ne sekirom. On zna kome je gde mesto i oni znaju i nema problema. Geto crnima– grad belcima. Sve je na mestu. 

Svako jutro stoji pred ogledalom i posmatra se. Dugo glanca ćelu. Odlučan pogled, nisko čelo, snažan, prav nos. Tanke, sićušne usne. Četvrtasta brada esesovskog islednika. I uvek mu ista stvar pada u oči. Nešto što liči na bore, na dva mesta. Savršena arijevska pojava ali na dva mesta... Nije to mnogo. Samo da te bore nisu kod očiju. Samo da ih ne vuku toliko naviše. Samo da ga u školi nisu zvali Japanac. Moraće to neki Kinez da plati. Koliko večeras.

 

Crtica a la Jim Jarmusch

 

Bili i ja smo na poslednjem stepeniku ispred zgrade u „Projektima“ između nas je flaša piva. Skupili smo pare i sad je delimo, Bili i ja.

   Je li, Džim, jesi li ti beše Belgijanac poreklom?

  Što pitaš Bili? Ja sam Amerikanac koliko i ti.

– Ne, ti si Belgian-American, tvoji su matorci došli iz Belgije.

I to se kao vidi?

Pa vidi se. Primetio sam to jer krkaš belgijski vafl kad god stigneš. Zato i imaš tako debelu stomačinu.

U pravu si. Zato i imam tako veliku stomačinu.A ni ti nisi najmršaviji.

– Ja ne krkam.

Ti piješ.

Aha. Bolje pivo nego belgijski vafl.

A znaš li koje pivo pijemo?

Koje?

Stella Artois: A to je belgijsko pivo. Da nisi i ti Belgijanac?

Ne. Moj deda je došao iz Antverpena, a to je u Holandiji.

Antverpen je u Belgiji koliko i Briž.

A šta ima u Brižu?

Moji rođaci.

Aha. A Antverpen nije u Holandiji?

Da.

I moji su šta, sad kao, Belgijanci?

Aha.

  Nema šanse. Belgijanci govore sa francuskim akcentom kao tvoj senilni deda Gijom.

U Belgiji žive dva naroda. Valonci govore francuski, a Flamanci flamanski.

– Pa ,eto, kažem ti da nisam Belgijanac.

Flamanci JESU Belgijanci.

– Flamanci govore nešto kao holandski i oni su Holanđani a Holanđani su bolji od Belgijanaca..

Kako ,kako?

 – Mislim, Valonaca. Mi imamo ono kao slikare,lale, vetrenjače, pa imamo trgovce, brodove, legalizovanu vutru...

Flamanci su Belgijanci koliko i Valonci čoveče i ti nemaš pojma!

– Belgija je glupa zemlja. Trebali bi da se otcepimo i ujedinimo sa Holandijom.

Idiote, o čemu to pričaš Bili? Ti si Amerikanac i nikad nisi bio u jebenoj Belgiji ili Holandiji kad je već o njoj reč.

– Vi Belgijanci samo pravite probleme.

Bili, koji je tvoj problem? Prekini sa tim sranjem o Belgiji i reci mi u čemu je tvoj problem!

Bili se odjednom uproepodobio i skrenuo pogled u stranu. Skupila muse ramena kao špil pred novo deljenje.

– Nemamo lovu za pivo.

guote up

Ingo Schulze

 

Osjećam tugu i onda još tuge, jer sam tako rano napustio festivalsku obitelj. Ali treba manje od dvadeset sati da se probudi predivna uspomena na te dane. Ne mogu izraziti zadovoljstvo koje mi budi uspomena na vrijeme provedeno u Hrvatskoj. Duboko sam dirnut ovim iskustvom.

 

guote down