Da nas nije udario kamion, nikad ne bih ni doživela ovakvo nešto: u ustima osećam svoju krv koja kaplje odnekuda iz glave i puni mi pluća i grlo.
Da kola nisu krenula unazad, nikad nas ne bi udario kamion.
Da iz kočnica nije iscurela tečnost, naš automobil ne bi krenuo unazad, već bi se zaustavio na pritisak papučice. Mogli bismo da se popnemo do vrha, fotografišemo, piknikujemo, vratimo se.
Da se nismo parkirali tik do magistrale, da kamion nije naišao upravo u trenutku dok su i njegova i njena ruka išle ka ručnoj kočnici, auto bi se zaustavio u mestu, mogao je neko da nam pomogne, odvezli bismo se do vrha i odradili sve kako je planirano. Kao da smo normalna porodica.
Da se nisu svađali, krivili jedno drugo što kočnice ne rade, da on njoj nije rekao da bi nekad mogla da odveze kola kod mehaničara, umesto što kao gospođa sedne za volan na gotovo, da ona njemu nije rekla da je neodgovoran čovek koji se uvek nada da će neko drugi odraditi posao za njega, možda bi parkirali na boljem mestu. Mogli bismo tada da pozovemo pomoć na putu da odveze auto, izvadimo torbe sa sendvičima, izađemo peške na vrh, ionako nije mnogo ostalo, napravimo nekoliko fotografija, sunčamo se i slušamo muziku s telefona. Kao da je sve u redu.
Da ona nije uvek bila ljuta što mnogo radi, a plata joj je ista već godinama, što je stalno šalju na poslovna putovanja, pa ne stiže u teretanu, što je šefica mrzi jer i sa pedeset tri izgleda kao studentkinja, što joj stalno daju iste poslove i niko ne primećuje njenu kreativnost, oni se ne bi svađali. Pitala bi me kako sam, da li imam dečka, primetila bi da se šminkam.
Da on nije večito bio besan što mu šanse da postane izvršni direktor već treći put izmiču, što gubi kosu, a dobija na težini, oni se ne bi svađali i možda bi primetio da mi dobro ide matematika, na njega, da vozim skejtbord i da sam isti on.
Da se nisu neprekidno svađali, barem ponekad bismo večerali zajedno, znali bi šta volim i kupovali mi poklone za rođendan umesto što su mi davali novac, zagrlili bi me pre nego što izađem u grad i rekli da se obavezno javim.
Da sam makar na trenutak bila egoista, povukla bih ručnu kočnicu pre njih, automobil bi se zaustavio, mogli bismo da izađemo iz kola, pozovemo taksi, vratimo se u grad i odemo na ručak.
Da nisam želela da zauvek prestanu te svađe, ne bih pustila da iscuri kočiona tečnost veče pre polaska na izlet.
_____
Ljiljana Grubač je usmeni i pisani prevodilac za italijanski i engleski jezik. Mnogo voli svoj posao. Diplomirala je i magistrirala na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Do sada je živela u četiri grada.
Već više godina sluša Srđana Srdića i Vladu Arsenića kako joj na Radionici kreativnog pisanja dele kometare za priče koje napiše.
Rotari klub Niš Medijana nedavno je objavio jednu od tih priča, a ona razmišlja kako da ih složi u zbirku.
Voli da pleše.
