Kaladont
…
– Vrata.
– Tange.
– Gepek.
Zinula je da kaže “eksperiment” i time upiše 5:0 na zamišljeni semafor u kaladontu, ali reč nije izlazila napolje.
Eksperiment je bilo ime kluba u kom su se upoznali. Radio je u podrumu Hemijskog fakulteta pre petnaestak godina, u vreme kada su oboje studirali. Nijedno od njih hemiju doduše, ali zgrada im je bila taman na pola puta, a kafa jeftinija i bolja nego u njihovim fakultetskim klubovima. Provincijalci se brzo pronađu na takvim mestima u velikom gradu.
Sada nije htela da priča ode u tom smeru.
Razmotrila je brzinski i “ekvivalent” i “eksponent” i zaključila da zapravo ne želi da pobedi još uvek.
Konačno reče:
– Ekser.
Bio joj je strašno predvidiv u toj igri i mogla je da stavi pare na to da će on sad reći “Ernest” i ostaviti joj prostor za “stent” i pobedu.
Bila je uverena, takođe, da on to radi namerno i da želi da ga ona pobeđuje. Ipak su reči bile njena strast. Ona je, sa druge strane, uživala u tome da uvek pronalazi nove kojima ce trijumfovati, pa joj nije smetalo.
Zato valjda i igraju tu igru još uvek posle toliko godina. Zato je valjda i igraju baš sad kad nije puno toga ostalo za reći.
Odigrao je tačno tako.
– Ernest.
(Stent. Staford. St…)
– Stena.
Znala je da on zna za “Nant” i da može da okonča igru, ali on ipak nastavi.
–Naočare.
(Regent)
–Religija.
(Jard)
– Jastuk.
Sada su obrnuli igricu. Servirali su jedno drugom savršene lopte , ali niko nije hteo da poentira. Oboje su bili svesni toga.
Takođe, bili su svesni da kad završe petu partiju nema dalje. To je nepisano pravilo koga su se držali već skoro deset godina.
Ako završe igru, ostaće im ćutanje, a ćutali su i odviše pre nego što su seli da razgovaraju o tome kako već odavno ne dele ni sadašnjost , a kamoli ideju o zajedničkoj budućnosti.
Postalo joj je hladno. Sunce je polako zalazilo i vetar je počeo da se diže. Balkon na kom su sedeli bio je na udaru iz kog god pravca da je duvalo. To je bila jedna od njenih omiljenih stvari u vezi sa tim malim stanom. I jedna od onih koje ostaju njemu.
Ušla je unutra razmišljajući gde je ostavila džemper. Preskočila je dve kutije knjiga, potom se provukla između bicikla i najlonom omotane šivaće mašine, da bi konačno našla svoj sivi kardigan preko kutije na kojoj markerom piše “kuhinja”.
Istim putem provukla se nazad do terase i dok je sedala reče:
– Ukulele.
– Leptir.
– Iritantne.
– Nered.
Zvuk motora postajao je sve glasniji. Okrenula se prema mestu odakle je dolazio i na vratima belog kombija pročitala “Selidbe Edvard”.
– Edvard – reče naglas i ustade da dočeka momke pored kutija na ulazu.
