Mitt namn är Hajrija. Zemljaci me zovu kraljica ćenife, ali ja im ne zamjerim. Znam da to iz njih progovara Bosna i da oni mogu otići iz Bosne, ali Bosna iz njih neće nikad.
I šta je deset godina, naspram vjekova? Nit su Bosanci preko noći postali Bosanci, a nit će za deset godina postat Šveđani. Neće ni za pedeset, koliko god se trudili i jedni i drugi.
I zašto bi se trudili, pitam se. Meni fale baš Bosna i Bosanci. Ja čeznem za Bosnom i za svime što miriše na Bosnu. Ma, može i smrdit na Bosnu – neka smrdi. Nekako mi lakše podnosit smrad, ako ima veze s Bosnom. A smrada mi i čežnje ne fali.
Učila sam i ja, da se ta čežnja za rodnim krajem zove nostalgija. Kako god da se zove – boli. I nakon deset godina – isto, ako nije i jače. Nego, mensečini, da je ta nostalgija plaho nezgodna bolest. Ništa mi nije, a sve mi je, ne boli me ništa, a sve me boli. I nema mi lijeka do Bosne, a Bosna je daleko. Zato se na svoje zemljake, kakvi god bili, ne mogu ljutit. S njima barem podijelim koju; taman me i uvrijedili, taman mi uneredili klozet, taman ne ostavili bakšiš, s njima se barem osjećam živa. Ovi se domaći ponašaju ko da me nema, ko da me ne vide. A ima me, ima Hajrije i ima se šta vidit – sto kila žive vage, na jedva metar i sedamdeset. Mašala, rekli bi u Bosni, komad žene, a ne ko ove njihove. Nema ih za šta ni ćuko ujest. Da meni nije metar preko prkna, ne bi mi klozet tako blisto, ne bi treću godinu redom bio najuredniji javni toalet u cijelom Stockholmu. Da sam ja kakva uvehnula, koštunjava, smežurana ženica ko moja šefica, ne bi mi ni dali ovaj poso. Imaju oni i svojih ljudi za šefovanje, ali nemaju ljudi koji hoće čistit tuđa govna. Ja hoću i ništa mi ne smeta. Meni je važno radit. Mislila sam da ću šenut onih prvih godina u izbjegličkom centru. Samo jedi, spavaj i dangubi. Po čitav božji dan samo ispijaj kafe, nosaj smradove, jedi i gledaj televiziju. I vrti se u krug. Ne daju ni prismrdit preko žice, a kamoli da me puste vani. I kud bi bez para? A jezik – ni beknut.
Danas je drukčije; radim, i jezik natucam, a ni para mi ne fali. Bolje mi je nego ikad, ni u Bosni mi nikad nije bilo vako dobro. I opet vehnem za tom nesretnom Bosnom. Puno sam puta mislila ostavit sve i pravac Bosna. Ali opet, kud ću? Posla – nemam, kuće – nemam, nemam ni familije. Imala bi samo Bosnu. I ništa više. A od tog se ne živi.
Šta ti je svijet; ovdje se i na tuđem sranju može nafaka zaradit. I baš mene, baš to zapadne, ali ja sam zadovoljna. Ja svoje odradim pošteno, oni meni pošteno plate. Bude i nešto bakšiša. Nema tu velikog jaranstva i sekanja ko u Bosni, ali nema ni prevare i lopovluka. Što mi pripada, dobiću i – gotovo. Pošteno! Meni paše. Ja sam vazda bila za red, rad i poštenje. Taka sam. Zato moj zahod blista, zato ja nemam problema sa zakonom. Kod mene nema kurvarluka i drogiranja po kabinama, kod mene nema razbijanja i uništavanja gradske imovine. Jest, svega je bilo na početku, ali znam ja i zube pokazat. Kad je poso u pitanju, nikome nema popusta.
Mislila je ona nakinđurena kurva iz Bijeljine da može radit što i đavo u mome toaletu, samo zato što smo zemljakinje. Klompom u rebra dala sam joj na znanje da svoje uspaljene mušterije vodi đe hoće, može i babi u Bosnu, ali u moj toalet – neće, a onih deset posto, što mi je nudila, neka turi đe joj je najdraže, a ne meni u njedra. Još sam toj crvenokosoj kurvi rekla da meni nimalo nije po ćeifu nekakav rad u fušu. Ko da ja ne znam da puno muških voli guzate, baš vake ko ja. Ali ne treba meni taka štruca, ja sam rahat sa svojim poslom koliko god teretli i plisnav bio.
Još samo da se riješim onog policajca, Mark se zove. On mi pravi belaj, a sama ne znam zašto. Prema njemu sam ljubaznija nego prema ikome. Znam, svugdje je vlast – vlast, ali opet džaba. Vazda kad uđe, a uđe svako jutro baš kad sve uglancam, uneredi mi WC kako ne bi ni hajvan, a kamoli čovjek. Namjerno se istovari mimo šolje, kad piša sve šara po zidovima, a ni vodu neće za sobom pustit. I zašto bi, ionako nema za čime.
A umjesto bakšiša, svaki put mi hrakne u tanjirić. To me najviše pogodi. Taj policajac mi jedini otvoreno pokazuje da me mrzi, ali ja ne kontam zašto. Nikad nismo ni riječ progovorili, nikad mi nije uzvratio pozdrav, a kad sam ga ono jednom, najljubaznije što sam znala, upozorila da bude malo pažljiviji zamalo da me kap nije strefila. Mrko me je pogledao u oči i hladno, s nekim čudnim naglaskom ispalio:
– Idi, bre, u sto picka matelinih! – I izašao. I to je bilo sve.
Nikad više, ni selam, ni merhaba.
Problema je s Markom imao i Ali, jedan simpatični crnac koji je preživljavo svirajući bubanj na stanici metroa, baš ovde pored mog toaleta. Jednog mi je jutra, sluđen od straha, banuo u toalet i preklinjući tražio da ga sakrijem u ostavi s priborom za čišćenje, nudeći mi neku siću da plati uslugu. Tek što sam ga sakrila iza ormara i zaključala vrata, uletio je Mark i počeo šnjuhati po kabinama, a ja sam, glumeći blesu, sjedila za stolićem s pletivom u rukama, glasno brojeći očice. Ne našavši nikoga, crven od jida, Mark je izjurio vani psujući me kroz stisnute zube. Tek poslije deset minuta usudila sam se pustiti Alija iz ostave, pokazujući mu rukom da ide što prije.
Nije se dao oćerat, zahvaljivo mi je osmijehom i ponovo nudio pare.
Kad sam odbila, lagano se naklonio i reko: – Ali, from Mali, city Bamako – i izašo, noseći bubanj pod rukom.
Ja sam riječi razumjela po svome i rekla sebi u bradu: – Jesi, ba, mako ovaj put, mali Ali, ali neki glas mi kazuje da ćemo se mi još viđat. – I nisam pogriješila. Eto kako valja učiniti sevap; stekneš dobra jarana. Ali me je očaro iskrenim osmijehom i zrakom afričkog sunca u očima, a da nije bio onako sitan, mogli smo bit i nešto više. Meni je i prijateljstvo s njim bilo baš pravi merak; zajedno bi ručali, zapalili po cigaru, pričuvala bi mu bubanj u ostavi, a dva puta je Ali i prespavo kod mene, ali onako, baš prijateljski. Pozvo me jednom da skupa pođemo do džamije, ali odbila sam.
Ne znam šta bi ja tamo, ni u Bosni džamija nije bila moj svijet. Bolje sam se snalazila u disku, u večernjim izlascima i kafićima, ali u Švedskoj je taki život za mene luksuz.
Štaš? Jebaji ga sad.
Kažu da opaki Mark nije samo meni i Aliju pravio probleme. Preziro je taj garavi, kršni policajac sve došljake bez izuzetka; odakle god bili, kakvi god bili, neuki il školovani, crni il bijeli, fini, divlji, jednako i’ nije volio. Mrzio je svakog ko bi ga bilo kako podsjećo na oca koji je bano niotkud iz balkanskog blata, osto taman toliko da prospe svoje pogano sjeme, uništi jednu finu građansku familiju, sludi mu mater, dedu otjera na konop i nestane neđe u mraku iz kojeg je ispuzo. Djetinje naivno, nekad davno, Mark je tražio nestalog oca, želio mu je postavit puno pitanja, želio je čut mnoge odgovore. Uzalud, bez uspjeha, nije ga pronašo. Zaludu je učio očev jezik, istraživo, luto, naivno tražeći svoje zrno soli u beskraju mora. Patio je zbog neuspjeha, čezno za ocem, grizo se što ne sliči na majku, trpio poniženja vršnjaka i pomalo, kroz godine, razočaranje i tugu pretvorio u bijes i prikrivenu mržnju prema svemu stranom. Trudio se ne sličiti ocu; još je kao momčić farbo kosu u plavo, uzimo kreme za bijeljenje kože, izbjegavo sunce, ali s onako tamnom puti mogo je jedino razočaran odustat. Pronašo je drugi motiv i odušak za svoje jade; zareko se da će vazda, bilo kako, u svakoj prilici, zagorčavat život tim tuđincima, svakom ko nije Šveđanin. Došljaci su krivi za propast njegove familija, vrišto je Markov zakržljali mozak, dajući mu opravdanja za njegove neljucke postupke.
Kad je banda papaka s obrijanim glavama teškim čizmama šutala Alija, Mark je samo okreno tintaru na drugu stranu praveći se i gluh i slijep. Da se sama, pomahnitala od hile, nisam oduprla i tu kukavičku bratiju nisam rašćerala drškom od metle, jadnog bi Alija nasmrt izgazili. Ja sam mu spasila onu mrčavu tikvu. Pjana jalija je garibu razbila bubanj, nagrdila lice, ugasili su mu onaj sjaj u očima, ali duh mu nisu uspjeli slomit; pojavio se pred jesen s novim bubnjem, krnjav, naherenog nosa, tih, nekako mračan, ali prkosan. Nikad više nije bježo, ni pred Markom, ni pred onim skinsima i nikad više nije se nasmijo. Obično subotom, u sitne sate, poslije provoda u centru grada, napali bi ga vazda ti isti hajvani i produžili prema svojim kućama na periferiji, a Mark bi poslije svega isprebijanog Alija pokupio i strpo u pritvor. Ali bi otrpio svoju patnju gledajući šupke ravno u oči, kvareći im zabavu, ničim ne pokazujući slabost. Ja sam ga kumila, molila ko alaha što se moli, da se skloni, barem vikendom, barem subotom, ali džaba; Aliju je očajnički trebala svaka para i uz to, da podvije rep, mislio je, prizno bi poraz.
Ali me uvjeravo da će slast pobjede, na kraju, njemu pripast, samo neka budem strpljiva i za svoje dobro neka ga se okanem dotad.
Nisam trebala dugo čekat; baš kad mi se učinilo da su papci pronašli drugu zabavu, baš kad sam se ponadala da je najgore prošlo, jedne snježne subote, Ali je sjedeći, grleći bubanj među nogama, zazviždo za tom pijanom bagrom i vikno:
– Ej, kreteni, samo za vas sviram majmunski ples! Zaplešite slobodno! – zabezeknuti blentovi se pogledaše, dok je Ali prstima vješto lupao po bubnju. Okružiše ga spremni navalit, dok ih je iz prikrajka promatro Mark.
Baš kad sam naoružana partvišem krenula prema njima, papci, ko roj stršljena, vičući, nasrnuše na Alija, a Ali dlanom snažno raspali po kožici bubnja. Strahovita eksplozija se prolomi stanicom, a dijelovi raskomadanih tijela razletiše se uokolo. Ulašteni, kameni pod preplavi gusta, tamnocrvena krv. Mark izdahnu pridržavajući rukama vlastita crijeva, a meni, naslonjenoj na zid toaleta, dok sam fatala posljednji udah, sinu misao:
– Jest, dina mi, i njihova krv jednako se crveni.
I komu ću sad reć? Nit me vide, nit me čuju. A ja ovolika. Mašala!
