Za mene je čak i budilnik stvar prošlosti. Radim tek od jedanaest. Obično se probudim u devet, prirodno, sam od sebe, popijem kafu, doručkujem, istuširam se, obrijem, obučem odelo, zategnem kravatu, izglancam cipele i stanem pred ogledalo. Nemam nikakav odnos prema svom odrazu. Ne znam da li sam lep ili privlačan. I nemam pojma kako me drugi vide.
Dopuštam sebi četiri cigarete dnevno. Prvu pušim uz jutarnju kafu. Otvorim prozor, položim šolju i pepeljaru na sims, nalaktim se na okvir. Moj prozor ima pogled na zid susedne zgrade. Mislim da bih mogao da ga dotaknem, ako bih se dovoljno ispružio. Sedam spratova niže, nalazi se maleno betonsko dvorište, oivičeno kantama za đubre. Kad god bacim pogled kroz prozor, setim se svog agenta za nekretnine. Složio se da stan ne dobija “zavidnu količinu dnevne svetlosti” i da pogled nije “materijal za razglednicu”, ali je istakao da to nije ono na šta treba da se usredsredim. Bitno je ono što se nalazi iza tog zida, otmenog paravana zapravo, a to je jedan jedini- Nju Jork Siti! Činilo mi se da zaista veruje u ono što govori i to me je toliko potreslo da sam iznajmio stan.
Drugu cigaretu zapalim posle ručka, a treću posle večere. Četvrta je, naravno, postkoitalna, ukoliko do koitusa dođe. Uglavnom pušim tri cigarete dnevno.
Živim u delu Kvinsa dubiozno nazvanom Sanisajd. Imigranti, mnogočlane porodice, radnička klasa. Irci, kao belci koji drže kafane, čine elitu. Indijci voze taksije. Kinezi prodaju drangulije. Latinosi diluju narkotike. Sanisajd. Život na sunčanoj strani ulice.
Ja sam jedini čovek u kraju koji nosi odelo i kravatu. Zahvaljujući tome, i zavidnom pigmentu, svi sumnjaju da sam bogataš. U stvarnosti, pripadam nižoj srednjoj klasi. Ali, moji poslodavci očekuju da se ponašam i izgledam kao predstavnik više srednje klase.
Zaposlen sam u odeljenju za odnose sa klijentima modnog giganta “Bili Piton”. Kancelarijski posao u staklenom neboderu na Menhetnu. Nisam sasvim siguran šta se od mene očekuje. Šefa poznajem samo iz viđenja. Uglavnom sedim za kompjuterom i gledam porniće ili snimke uličnih tuča. Povremeno odem do toaleta. U početku sam se zadržavao uobičajenih pet minuta, ali sam vremenom počeo da odugovlačim. Nedavno sam proveo čitavih pedeset minuta na klozetskoj šolji. Sledeći put ću pokušati da izguram pun sat, iako su mi se posle onih pedeset minuta noge pretvorile u neupotrebljive, brideće štule.
Koristim javni prevoz. Famozni “sabvej”. Voz broj sedam povezuje gotovo sva naselja u Kvinsu sa Tajms Skverom, raskršćem svetova! Svakog jutra imam isti osećaj. Da se vozim stočnim vagonom. Sve te sluškinje i čistačice, perači prozora i zidari… Ukrcavaju se bezvoljno, pa ipak dobrovoljno. Negde ih čekaju obaveze, nadljudski napori, ponižavajuće nadnice. Znam da sam, u odnosu na njih, imao sreće. Ali, znam i da je sreća promenljiva, pa ne likujem.
Jutros sam spazio lepuškastu devojku i slobodno mesto pored nje. Seo sam i značajno se osmehnuo. Latina ili Arapkinja, doterana i dostojanstvena, puna sebe. Obratio sam joj se, uljudno, nonšalantno. Odmerila me je, sporo, bezizražajno. Nosila je naočare za sunce i tonu šminke. Nije rekla ni reč. Bezuspešno sam pokušavao da joj vidim oči. Činilo se da zadržava dah, da uopšte ne diše. Prožela me jeza od te lutkaste ukočenosti.
A onda je stavila slušalice u uši i okrenula glavu na drugu stranu.
Zavalio sam se u sedište i počeo da prostačim, na srpskom. Psovao sam je, pretio, opisivao do detalja šta bih joj sve radio u krevetu. Rekao sam joj da je nadmena glupača koja misli da je diploma sa javnog koledža njena karta ka uspehu. Kada je, zajedno sa ostalim studentima, izašla na La Gvardia Koledž stanici, slatko sam se nasmejao. Ispratio sam je zluradim pogledom i visoko podignutim srednjim prstom.
U firmi se ponovio dobro znani scenario. Kafa, desk, kompjuter. Društvene mreže, pornići, tuče. WC. Dobrih dvadeset sedam minuta. Dosadno je. Ne pričam ni sa kim. Sva komunikacija odvija se preko i-mejlova. No, imam sigurnost. Zdravstveno, socijalno, penzijsko… Slobodni vikendi, četiri nedelje godišnjeg odmora, plaćeno bolovanje…
Nedavno su mi obezbedili čak i životno osiguranje. Video sam se sa predstavnicima osiguravajućeg društva, menadžerima rizika i njihovim lekarima. Objasnili su mi da rata i premija zavise od mog zdravlja i navika. Ispitivali su me, popunjavali formulare, uzeli krv i mokraću, napravili rentgenske snimke. Rekli su mi da imam dobre šanse da doživim osamdesetu. Pod uslovom da smanjim unos alkohola i kafe, prestanem da pušim i te tri-četiri cigarete na dan, počnem da gutam nekakve pilule protiv stresa i besa, povremeno posetim psihijatra zbog porodične istorije depresije i insomnije. Blago meni.
Od dva do tri popodne imam pauzu za ručak. Sat vremena. Zvuči sasvim dovoljno, ali nije. Treba sačekati lift, probiti se kroz gužvu na ulici, stati u kilometarski red za svaku kvalitetniju hranu, naći sto ili klupu u parku na kojoj bi se moglo jesti… I onda obično odustanem. Jedem u kompanijskoj kantini, koja se nalazi na istom spratu kao i kancelarija. Kartonski tanjir, plastični escajg, gumena piletina, najlonska salata. Jeftino je, pa nisam jedini. Volim da posmatram kolege dok preživaju te pomije. Jasno se vidi da ne znaju za bolje.
Posle ručka sam se vratio na svoj položaj. Nisam znao šta ću sa sobom. Gledao sam top listu najboljih nokauta u istoriji i privatni bukake snimak nekakve polupoznate starlete. Otišao sam do toaleta. Pokušao sam da onanišem, nije išlo. Onda sam malo cmizdrio. Ponekad mi se to dešava. Zaplačem bez razloga, odjednom. Umio sam se i vratio za desk. Bio sam odsutan četrdeset tri minuta.
Čini mi se da sam zaspao. U jednom trenutku sam se trgnuo i pogledao na sat. Šest pedeset pet. Obrisao sam istoriju pretrage iz memorije kompjutera, isključio ga, zaključao jedinu, potpuno praznu fijoku i bezrazložno piljeći u sat, izjurio iz kancelarije.
Kravatu sam odmah svukao preko glave. Često imam taj osećaj… da me nešto guši. Budim se noću, imam napade panike u gužvama, u zatvorenom prostoru. Kravata je moja najgora noćna mora. Nikada nisam siguran da li sam je previše zategao ili me taj nemili osećaj ponovo obuzima.
U sabveju je bilo pretoplo, pa sam skinuo sako. Pojeo sam obilnu večeru kod kineza u kraju, što me je primoralo da otkopčam kaiš. Dok sam čekao lift, otpertlao sam cipele. Kakvo olakšanje! Stopala su mi bila vruća i mokra, natečena, kao sveže vekne testa. Čim sam ušao u stan, skinuo sam i sve ostalo. Volim da se šetam nag po stanu. Da spavam tako. Pomaže mi da se osetim opušteno i slobodno, hrabro, onako kako se dugo nisam osećao. Pomaže mi da ne zaboravim čoveka koji sam nekada bio, samouverenog mladića koji je menjao poslove i jazbine kao čarape, koji se radoznalo potucao po svojoj novoj zemlji, bez ikakvih dokumenta, bez ćoravog dinara, koji se zaljubljivao i sklapao prijateljstva i nestrpljivo iščekivao budućnost…
Pustio sam “Morfin” na svom moćnom stereu. Izvadio sam pivo iz frižidera, seo u fotelju, buljio u plafon, razmišljao o tome kako je vreme za treću cigaretu.
Tada mi je pozvonio telefon. Poskočio sam, više iznenađen, nego uplašen. Shvatio sam da čitavog dana nisam pričao ni sa kim.
Ležao je na stočiću, pored fotelje, na dohvat ruke. Bacio sam pogled na ekran, oprezno, izvijenog vrata, iz daljine… Žena sa kojom sam prethodnih nedelja održavao seksualne odnose. Doneo sam odluku da prekinemo svaki kontakt. Samo što ona to još uvek nije znala. Nisam joj rekao, jer nisam umeo da navedem pristojan razlog. Tek tako. Dosadila mi je. Saznaće sama, kada ni posle trećeg poziva ne budem podigao slušalicu, mislio sam se.
Ustao sam i odgegao se do prozora. Stavio sam pivo i pepeljaru na sims, zapalio cigaretu, nalaktio se. Buljio sam u zid. Delovao je nepokolebljivo. Pogledao sam nadole. Mačke su kopale po kontejnerima. Pljunuo sam i pratio let beličaste mrlje do samog dna. Sedam spratova je smrtonosna visina. Pušio sam i pitao se da li je taj beton dole dovoljno tvrd.
Za moju jadnu glavu.
Vukašin Štreker
