Kristofer je zadremao nad knjigom o putovanjima Marka Pola. Mora da je to bilo od belog luka od kog mu obično padne pritisak.
Iz sna ga je prenuo prizor tinejdžerke koja je čučala i podmazivala lagere na svom skejtu. Bez podizanja rezigniranog pogleda, obratila mu se:
“Shvataš da moraš da kreneš?”
Dok se bunovan pitao kakva je to skalamerija u njenim rukama, refleksno je odgovorio:
“Da krenem? Gde?”
“Znaš ti gde.
Po “biber”. Po svoj Put svile. Svoju verziju Indije. Ne prokrastiniraj.”
Sve to je izgovarala ravnodušno, kao da je u pitanju nekakva neminovnost.
“Ko si ti?”
Podigla je glavu, bez pretenzija da to bude značajno.
“Ja sam devojka iz Ipaneme.”
“Molim?”
“Ja sam Frida Kalo. Selija Krus. Dolores Uerta. Rozario Doson. Mišel Bašele. Ja sam Bijonse.”
“Meni ta imena ništa ne znače. Kako si ušla?”
Izvukla je iz ranca svetleću tablu sa čije poleđine je isijavala zagrižena jabuke. Kristofer se nervozno osvrtao oko sebe u potrazi za bilo kakvim hrišćanskim obeležjem, jer je osetio nalet vere u organizam misleći da se susreo sa glasnikom samog nečastivog. Postavila je tablet na postolje i pustila klip[1]
“Nadam se da ti neće smetati, pomaže mi da se koncentrišem dok proveravam strujna kola.”
Krenula je ka izlazu, usput bacivši pogled na njega.
“E, imaš malo skorele pljuvačke na obrazu.”
Kristofer je, brišući ostatke dremeža sa lica, ostao hipnotisan pokretnim slikama sa tableta. Prišao mu je oprezno, da se uveri u dvodimenzionalnost veselog čoveka sa brkovima.
Ponavljao je u sebi: Zemlja je okrugla. Zemlja je ravna. Zemlja je okrugla. Zemlja je ravna. Zemlja je okrugla.
Kad bi mu samo Izabela i Ferdinand dali sredstva za put, možda bi prestao da bude pod ovolikim stresom. Počinje da mu se priviđa. Kakav je ovo san?
Vratila se tu negde oko poslednjeg Zemlja je okrugla i krenula da skuplja svoje stvari sa poda.
“Američki.”
“Molim?”
“San je američki.”
“Kako znaš šta sam pomislio?”
Zadubljena u popis stvari, nije pokazala adekvatnu reakciju na njegovu srednjevekovnu unezverenost.
“Skejt podmazan, fluks je ok, malo sam gladna, ali svratićemo negde usput… E, ma pusti to, ‘ajde kreni da ti nešto pokažem.”
Ulepljen u hladnom znoju i ubeđenju da je u pitanju fantazam, pomirljivo je krenuo za njom. Dok je podešavala vreme i birala podkast u kolima, on je buljio u napravu kakvu ni sam Leonardo ne bi izmaštao.
“Misliš da će se Inke i Asteci sami istrebiti? Ulazi, šta čekaš?”
Ušao je u tu sivu napravu na kojoj je pisalo DeLorean. Nike znak se spustio na gas i vozilo se pokrenulo brzinom od koje mu se čitava utroba preokrenula gore nego tokom najvećih bura. Dok su za sobom ostavljali imploziju plazme, sa zvučnika se čulo:
“U svojoj knjiziI: Džez: Istorija, Frenk Tiro definiše hipstera iz 1940-ih godina:
Za hipstera, Ptica[2] je bio živa potvrda njegove filozofije. Hipster je čovek andergraunda. On je za Drugi svetski rat ono što su dadaisti bili za Prvi. On je amoralan, anarhista, blag i preterano civilizovan do dekadencije. Uvek je deset koraka ispred zbog sopstvene osvešćenosti, primer toga ogleda se u tome kada upozna devojku i odbije je jer zna da će se zabavljati, držati za ruke, ljubiti, maziti, upražnjavati seks, možda venčati, razvesti – tako da čemu sve to? On shvata licemerje birokratije, mržnju koja se vezuje za religiju – stoga, koje su mu vrednosti ostale? – osim da kroz život prolazi izbegavajući bol, suzbijajući emocije i u pokušaju da „bude kul“ i zajebava se. On traga za nečim što nadilazi svo to sranje i pronalazi ga u džezu.”
“Odakle se čuje taj glas?”
“Audio zapis sa Vikipedije. I to ćeš otkriti, Kolumbo!”
I tako su se uz zvuk „Ornitologije“ probili kroz prostorno-vremenski kontinuum i obreli u novom okruženju. Kroz ledena isparenja sa Delorijana nazirala su se džinovska lica koja su ih monumentalno posmatrala kroz šoferšajbnu.
Neimpresionirana, otvarajući im vrata da izađu, podsmešljivo se držala svog zakeranja: „Biber tražiš? Jebo te biber čoveče, pronaći ćeš koku! Nego, dozvolite mi da vas upoznam, ovo su gospoda Vašington, Džeferson, Ruzvelt i Linkoln, poznatiji kao Maunt Rašmor. Gospodo, ovo je Kristofer Kolumbo, glavom, bradom i telom, za razliku od vas.“
Na vrhu njihovih glava, jedna prilika u odelu je trčala i pucala iz pištolja u imaginarnog neprijatelja ispred sebe. Drao se: „Ja nisam bitnik i nikada neću biti jedan!“
„Jebeni Barouz, previše se drogira. A baš je lep gospodin, šteta.
Oprostićeš kamenoj gospodi što su tihi, imaju važna posla, moraju večno da gledaju ka horizontu i Veruju U Boga.[3]
I, jel ti ovo liči na Indiju?
Znaš, upravo te taj stav doveo do toga da Vespuči bude kum novog sveta. Ja kapiram ponos, ali toliko insistiranje na tome da je to Indija, umesto da lepo pojedeš svoje govno i dobiješ čitav novi svet nazvan po tebi. Ali dobro, koga briga za ime, to je ionako proizvoljna stvar.”
Od tog snoviđenja na dalje, u naletu manične hiperaktivnosti nastavila je da ga provlači kroz prostor i vreme Amerika, pokušavajući da kompresuje što više informacija u njegovom mozgu, ne prestajući da mu pridikuje.
U jednom momentu je otišla predaleko i uvukla ga u Markesovih „Sto godina samoće“. Kolumbo je stajao u sred tog magičnog realizma i nije znao šta da misli. Prikazane ideje, prizori i fantazmagorične predstave bile su nepojmljive njegovom petnaestovekovnom mentalitetu i svesti. Osećao je fizičku mučninu kao reakciju na nerazaznantljivost, dinamiku i slojevitost primljenog sadržaja.
Da bi sprečila mogućnost da mu se prerano sloši, brže-bolje ga je odbacila do amazonske prašume, daleko od civilizacijskih tekovina i apstrakcije.
„DIŠI! Ovo su pluća planete, gde ćeš bolje disati?
Znam, frka ti je da kreneš. Da veruješ u nešto tako veliko. To je prirodno. Frka ti je da sanjaš američki san. Zapravo, da ga ostvariš. Svi vole da sanjaju o obećanoj zemlji. O novim svetovima. Ali strah ih parališe.
“Vodim te sad malo na istočnu obalu, hoćeš?” pritvorno nežno ga je pitala, sklanjajući mu znojave pramenove kose sa čela.
Pod “istočna obala” mislila je na NASA postrojenje. Dok je Apolo 11 pompezno napuštao zemljinu orbitu, Kolumbo se zagledan u limeno vatreno čudovište koje prkosi gravitaciji sapleo, pao i ostao na zemlji, četvoronoške puzeći natrag do Delorijana u paničnom strahu. Ona je, naslonjena na automobil žvakala svoj trostruki čizburger iz Meka i posrpdno citirala otrcanu rečenicu Nila Armstronga koja je podrazumevala male i velike korake.
“Misliš da Nilu i Edvinu nije bila frka?”
Brišući ostatke džank fuda sa lica, spustila se do njegove bespomoćne glave i krenula da mu šapuće na uvo.
„Pokazala sam ti Amerike.
Video si Maču Pikču.
Veliki kanjon.
Broj 31 Džeksona Poloka.
Panamski kanal i Kejp Kenedi.
Šta ti je radikalnije, Burning Man ili Ajmara tradicija? Hah, jadni Bolivijci se i dan danas ritualno mlate do smrti zbog traume koju ćete im VI, veliki konkvistadori naneti!“
Nastavila je malo glasnije, dižući tenziju i tempo govora.
“Amerike su Buka i bes,
vlažan san i košmar,
pluća planete i njen rak.
Seks, toplina, nasilje i strah. Hipi komune i pacifizam.
Vudstok i ratovi, Hendriks i Ugo Čavez, Buš i Borhes, Čičen Ica i Ruta 66.
Amerike su Denis Hoper i Marina Abramović, Grant Vud i Eni Libovic,
ropstvo i borba za ljudska prava,
karneval u Riju, dodele Oskara, rege, Maradona, Vorhol, čak su i Čak Polanik i Čak Klouz,
Amazon i amazon. com.
Amerike su industrijska revolucija,
svetska dominacija,
Henri Ford i Tom Ford,
Džil Skot Heron i džins,
Vudi Alen i Sebastiao Salgado.
Amerike su segregacija,
gojaznost i glad,
mali i veliki Antili,
korporacije i domoroci.”
Sada već vičući:
“Amerike su krv i slogani,
stend ap komičari i Oprine suze,
rasizam, genocid i mirovne misije,
demokratija i seksualna revolucija.
PA ŠTA AKO SU VIKINZI BILI TU PRE TEBE!?
Nisi valjda malograđanin da nećeš da jebeš tako podatnu zemlju samo zato što je pre tebe bila topla i raskalašna i prema drugima?”
Četvoronoške je nastavljao da se povlači, pokušavajući da pobegne od te sumanute tirade. Ona ga jepratila i nastavljala.
“Amerike su Snouden,
Če Gevara,
telenovele i rijaliti,
Meksiko siti, Brazilija, rege, Grejs Džouns i Amazing Grace,
Elvis i Madona u svim njenim religioznim i pop pojavnim oblicima,
MoMa i Harmoni Korin,
govor Martina Lutera Kinga i metak koji ga je ubio.
Amerike su i Indijanci i kauboji,
favele i Habitat 67.
AMERIKA JE SEKVOJA KOJA MILONIMA GODINA ODOLEVA KLIMATSKIM PROMENAMA NA ZEMLJI!”
U glavi Kolumba su se sad mešali Kenedi i Li Harvi Osvald, argentinski tango i salsa, socijalna zaštita Kanade i hladnoća Aljaske.
Glava Šećera je postala ogromna boca Koka-kole.
Kip slobode i Hrist u Riu su zamenili polove i ugradili silikone.
Amerike su počele da se jebu, Amerike su postajale jedno.
Amerike su Indija, ponovi, Indija je Amerika.
“KRENI NA TU JEBENU PLOVIDBU! MOLI ZA SREDSTVA!
Ne treba ti Delorijan ni sveti gral, vetrovi su uz tebe i odjek trube Luja Armstronga i raketnih motora.
I SAM MESEC ĆE BITI OSVOJEN, KRISTOFERE! MESEC! A TI SE JOŠ PITAŠ DA LI JE ZEMLJA OKRUGLA!”
U naglom pokušaju da ustane, pridržavajući se za kola, počeo je da povraća.
Ona se zaustavila, zapalila cigaretu Marlbora da se povrati od agresivne propovedi i dozvoli mu da se dovede u red. Zatim je smireno dodala.
“Znam da ćeš krenuti.
Znam i šta ćeš reći kada prvi put stupiš na američko kopno.
Zato što znam da znaš da američki san ne čine bogatstvo i slava.[4]
Glavni sastojak američkog sna je spasenje.
To je ono što mu daje šmek.”
$$$
Sve vreme tokom plovidbe, Kolumbo je uzalud proučavao euharističke spise u potrazi za vizijom anđela pakla koji dolazi u vremeplovu i donosi svetleće jabuke, pokretne miševe i predmete koji pevaju.
Kada je ugledao kopno, imao je varljiv utisak Povratka u budućnost. Shvatio je da to i nije bio anđeo pakla. To je bio anđeo fluksa.
Osetio se spaseno.
Po stupanju na tlo izgovorio je:
“San Salvador, nazvaćemo ga San Salvador.”
Marija Pavlović
[1] https://www.youtube.com/watch?v=VC9wB3zHmWo
[2] Džez saksofonista, Čarli Parker, poznatiji kao Ptica http://en.wikipedia.org/wiki/Charlie_Parker
[3] In God We Trust, moto Sjedinjenih Američkih Država
