Flashback.
Kraj osamdesetih. Sparno dorćolsko popodne. Imam devet godina.
“Znaš li ti šta je pravi prijatelj?” Glasno me prostreli ničim izazvan ćale. Usta su mu poluotvorena, obrve šarmerski ljutite. Kod mog oca se sve uvek svodilo ili na predavanje ili
na neku vrstu testa. Moglo je samo da se padne na ispitu.
“Pravi prijatelj je onaj, koji će ti, kada ga nazoveš u pola noći i kažeš mu da si ubila čoveka, pomoći da zakopaš leš.” Ne skida pogled sa mene.
Oči u oči. Obrve su mu i dalje u nekakvom grču.
Očekuje moju reakciju.
Manja sam od njegove zenice. Htela bih da skrenem pogled, ali ne mogu, prikovana sam.
Zastaje mi zalogaj lubenice, dok mi svoju definiciju lojalnosti, kao nekakvom teletu žigoše u srce. Sve se dimi.
Do dan danas se nisam oslobodila tog spartanskog žiga i posledica je valjda ta, da sam uistinu i okružena ljudima, koji bi mi i pomogli da zakopam taj neki imaginarni leš.
Ponekad razmišljam o tome.
Zamišljam nečiji poziv u tri ujutru i pitam se, koje bi osobe bile vredne života u zatvoru.
Teta Dana sa prvog sprata naše zgrade, sada bi rekla
“Sine, ti znaš da ja ne verujem u Boga. Bogovi su oko mene.”
Flashback over.
Nadljudskim snagama uspevam da se izvučem iz kreveta.
Napolju je mraz.
Pijem u klubu “U” kod Karlsplatza, pretposlednjoj rupi na ovom svetu, smeštenoj na pola puta između bezdana i duševnog Autobahna. Ništa ne osećam.
Hladna kao Jakutsk, naslonjena na šank leđima, gledam ka podijumu. Bespotrebni svetlosni efekti, niko ne igra. Dva reflektora ne rade, samo se rotiraju a ne svetle. Niko ne sme da mi priđe, delujem kao nekakav nemi Gary Oldman.
U klub ulazi Faris, filmski kritičar i bivši rukometaš sa Džordan Katalano-frizurom. Malo je niži od mene, i malo je mlađi od mene i jak je kao stena, mogao bi u zubima da me nosi.
Potpuno je neupadljiv, ali me već sedmicama intrigira. Kad obuče kožnu jaknu, ljubi mi se u usta sa njim uz Džefa Baklija i sramim se toga.
Posle četvrte votke sa Farisom, prvi put u životu na glas izgovaram ćaletovu definiciju prijateljstva. Sama sam sebi čudna. Testiram ga.
Hladan kao nekakva polarna riba, gledajući u stranu kao da računa, kaže:
“Ja takvih prijatelja sigurno nemam.”
Neusiljeno.
Zastaje mi isto ono parče lubenice u grlu, s kraja osamdesetih.
Tako mi i deluješ, pomislim u sebi.
Crkava i treći reflektor. Hladno mi je.
Ćutimo.
Prekida tišinu i kaže da sam divna. Da se tako potpunim oseća kad je uz mene.
Da se razumemo pogledima i da to nije dobro. Mislim da živi sa svojom devojkom.
Ne pitam, ne interesuje me.
Odjednom, probije me nešto u grudima. Neko je, izgleda, pustio Leonarda Koena, The Gypsy´s Wife. Ispijem votku do kraja, tiho je odložim na šank i kažem “Pleši sa mnom.” Umorno mu pružam ruku, gledam ga odsutno. Ustaje, smrtno ozbiljan, uzbuđen. Divno miriše, olizala bih mu vrat u nekoj mračnoj zadimljenoj sobi, pred svitanje, ili evo, upravo ovde i sada. Obučena sam u farmerke i teget košulju sa stotinama belih srca.
“Ovo je previše.. Ti, Kohen, ta tvoja košulja..” Kaže.
Ćutim i gledam ga u oči. Vidim pejzaže. Ponekad u nečijim očima otkrijem gustinu amazonskih džungli ili bespuća hercegovačkih visoravni. U njegovim uvek.
“Malo te se bojim” kaže.
“Uh.. Ćuti.” Razočarano skrećem pogled.
“Zašto? Meni je to novo.”
“Čeznem za ljudima koji me se ne boje.” Ali, već je kasno. Već je zajebao.
Više nema pejzaža u njegovim očima. Preda mnom stoji samo još jedan drhtavi suprug, kom je hladno, a kasni na voz. Pesma naglo završava, kreće Djana Nanini, Bello e impossibile.
Odmičem se odsutno, kao od gumene lutke. Ide mi se kući.
Hoću još jednu votku? Neću još jednu votku.
Navlačim kapu i nestajem. Hvala lepo i doviđenja.
Vodi mi se ljubav sa nekim, ko bi svom prijatelju pomogao da zakopa leš.
Jebiga.
* * *
Druga kafana, druga noć, ali opet isti bezdan, i opet Faris za šankom, pored mene.
Uskrs je. Našli smo se da ćutimo zajedno.
Ne mogu da razaznam da li je jak i debeo ili samo debeo. Slabo ga dodirujem.
Uhvati me za ruku, a ja izvlačim prst po prst, kao mačka.
Priča mi o svom detinjstvu. Ne znam kako smo došli do toga.
“Najlepše su bile igre bombama. Muškarci su se vraćali sa ratišta i bez razmišljanja odlagali bombe i razno oružje u ormane ili čak na vitrine. Niko se nije setio nas klinaca.
Jedva smo čekali da se domaknemo bombi, i našao bi se i poneki optimista da nam objasni kako se aktiviraju. Onda bi..” Priča uz nostalgičan osmeh. “Ja bacio bombu u reku, i eksplozija bi ubila pozamašan broj riba, koje bi isplivale na površinu. Onda bi Ado pojurio sa mrežom i pograbio što je više riba mogao, pa bi ih čitavo popodne pekli na vatri uz veselje.” Sad se lice već prolama u veliki osmeh, oblizuje donju usnu i uvuče dim.
Ne gleda me dok priča.
“Jednom nas je tako naganjao tenk. Pojavio se odjednom iza nas, dvojice dečaraca od desetak godina, i počeo da nas prati. Što smo mi brže hodali, i tenk je bio brži. Nismo mogli da
procenimo čiji je. Bio je ogroman, čiji god da je bio. Potrčali smo brzo koliko smo mogli, ali džaba ti..eto ti tenka za nama. Kao na filmu! Na kraju smo utrčali u nekakvu nepoznatu zgradu i sakrili se u hodnik na drugom spratu i krišom virili kroz prozor. Ali tenk je zastao uz susednu kuću i odjenom se prolomio glas iz megafona “Izlazi odatle, znamo da si unutra!”
Muškarac po kog je tenk izgleda došao, glasno je povikao “Gubi se, stoko!!”
Onda su se začuli pucnji, upereni ka kući u kojoj je bio taj muškarac.” Zastaje.
Cigara mu dogoreva u desnoj ruci, uopšte više ne puši, odlutao je daleko. U rane devedesete. “U tom trenutku smo nekako i Ado i ja ćutke shvatili da je počeo rat. Ono, za ozbiljno.”
I dalje ne puši cigaru, niti ispija ijedan gutljaj. Odsutno, kao uz neki detinji osmeh, gleda u stranu. Čekam da mi se vrati.
“Najgore je u ratu u stvari bilo..” Nastavlja. “..što odjednom to usrano oružje biva dostupno svima, pa i deci, a kamoli odraslima. I što si tih godina svaki dan mogao da čuješ vest, da je neko nekog upucao u kafani, zbog svađe oko karata, ljubavi ili nekakvih trivijalnosti. Ono što bi se inače rešavalo psovanjem ili možda kojim udarcem šake, odjednom je rešavano mecima. Život je postao tako nebitan. To je ono najgore. I zato mrzim oružje iz dna duše, to mi je valjda jedina posledica od rata. Inače, ni taj rat niti moja sećanja uopšte ne doživljavam traumatično. Mislim da ne osećam nikakve ozbiljnije posledice. Jedino, eto, prezirem oružje, i sve što ima veze sa njm.”
“I ja prezirem oružje, gadi mi se!” Koristim priliku da ga podržim u nečemu. Iz nekog razloga imam osećaj da me doživljava kao jednu od onih žena, koje nedeljom ujutro umesto u crkvu odlaze na rekreativno pucanje. Oružje ne podnosim još od devedesetih, Dorćola i osnovne škole. I meni je to, valjda, ostalo od rata. “Ali volim borbu. Onako, jedan na jedan, pesnicama.” Kažem.
“A to je drugo..” odmahne glavom.
Počinje neka stvar od Queen. Da je bar Who wants to live forever iz Highlandera, nju jedino mogu da podnesem, ali nije.
“Jel voliš Queen?” ljubazno postavljam trik pitanje. Biće mu neugodno da kaže da ne.
“Queen? Ne.” Kaže smireno. “Queen su uvek slušali oni, koji u stvari nisu slušali muziku.”
Uvek sam bila posebno slaba na ljude koji, kao ni ja, ne vole Queen. “Hajde da plešemo, nikad nisam plesala uz njih i verovatno nikada ni neću. A ni ti.”
Gasi cigaretu i ustaje, pomalo nevoljno. Pripijeni smo jedno uz drugo.
“Imam osećaj kao da smo goli.” Kaže. “Baš imaš lepo telo.”
Haljina mi je tanja od paučine. Zato što je spavaćica. Mama mi je kupila letnju spavaćicu, a ja je nosim pred kraj zime, u zadimljenoj kafani, dok plešem sa Farisom, koji mi postaje sve zanimljiviji, ovako odsutan i suveren. Osećam njegovu erekciju. Malo mu je ipak neprijatno.
“Ovo mi je najbolji Uskrs u životu.” Kažem kroz smeh.
* * *
Opet on i ja. Ovaj put u tami emigrantskog pank kluba, sedimo naslonjeni na topao zid i posmatramo ljude kako plešu.
“Jesi ti sigurna da nisi stavila nekakve ruže u ovaj džoint? Ima ukus po cveću.”
Smejem se. “Naravno da nisam.”
“Ne verujem ti.” Ozbiljan je. “Probaj još jednom, uvuci dobro.”
Probam, ni traga od ruže.
Razočaran je. “Jesam ja lud?” Već desetak minuta uporno prekida svaki naš razgovor i vraća temu na ukus džointa, kog sam smotala, i u njega, tobože, stavila ruže.
Pričamo na nemačkom sve vreme. “Totalno zvučiš seksi kad govoriš nemački, Farise.” Nemački je ipak njegov jezik, na njemu i piše. Našim ipak slabije vlada.
“Vidiš, kako ti mene ne osećaš.” Pogođen je. “Kažeš da sam seksi, a to, to što si čula, to uopšte nisam ja.”
“Jesi, to si ti. Iako ne želiš da prihvatiš, nemački je tvoj jezik i vrlo si seksi kada ga koristiš. Ništa manje i više od toga.”
Ne želi da priča o tome.
“Kakav je tvoj odnos prema Jugoslaviji? Jel je osećaš kao svoju?” Menja temu.
“Naravno.” Kažem bez razmišljanja. “Provela sam na Balkanu dvadeset punih godina. Tamo su moji koreni. Naravno da osećam Jugoslaviju kao svoju.”
“Kako je to dobro.” Nezavidno, ali čežnjivo me prostreli očima, ali pogledao je puno dublje i dalje od mojih zenica. Video je sve od Durmitora, preko Dorćola do Suska.
“Meni je Jugoslavija.. znaš šta?”
“Šta?” Pitam, uvlačeći dim, ne skidajući pogled sa njega. Oči u oči.
“Kao jedna bolna crna rupa, ispod srca. Prazna i ogromna, ispunjena čežnjom i nedodirljiva. Nikad ne mogu da stignem to tog mesta u meni. To ti je za mene Jugoslavija.” Kaže.
Sada je već potrešen.
“Zvuči kao Hiraeth. Znaš za izraz? Velški. Označava čežnju za domom, kom se nikada nećemo moći vratiti, za domom koji možda nikad nije ni postojao. Nostalgija za izgubljenim mestima naše prošlosti. Tako nekako.”
“Ma ne, nije to.” Ne želi ni da čuje, okreće glavu od mene.
Kao da je uvređen što uopšte tražim bilo kakvu referencu iz ovozemaljskog života.
Njegova čežnja je neka druga čežnja.
Crna rupa Jugoslavija.
Verovatno i jeste.
