U Sarajevu je u drugom osnovne dobila dvojku iz pismenog na temu: “Kad porastem biću… “
Nikada nije saznala zašto dvojku, jer je već sutradan postala izbeglica.
*
Čovek u iznošenoj Meklaud jakni zastao je ispred nje. Sagnuo se, pokušavajući da sa trotoara podigne kovanicu koja mu je ispala iz džepa. Uspeo je iz drugog pokušaja. Dva dinara. Nije mislila o tome koliko se ljudi, čak i najbogatiji, ponižavaju, kupeći sopstveni sitniš po ulici. Mislila je o tome kako bi bilo dobro da proba da danas ne popuši više od pakle. Do dva pića. I maksimalno jedan džoint.
Puši devetnaest godina. Duže od pola života. Svakodnevno. Sprži i do tri paklice. Teorije o tome šta sve cigareta zamenjuje i koji se procesi dešavaju u mozgu bile su joj dojmljive, ali nije mogla još i o tome da misli. Prestaće nekad. Ali će danas povesti računa. S alkoholom je drugačije. Nema potrebu, ali i ne odbija. Nije volela da gubi kontrolu. Isto je i s gandžom.
*
U Đakovici je u drugom gimnazije dobila trojku iz pismenog na temu: “Ljubav je… “
*
A volela je da kad ustane, uz prvu, jaku, tursku smota dobru buksnu. Onda bi nastavljala priču. Prvo u glavi. A onda, kada bi se misli već poređale, i u žutu svesku. Godinama je duvala. I godinama pisala. Žuta sveska, to jest njen sadržaj, prošlog je maja prekucan u danu kada ju je glas s radija podsetio da je rok za slanje rukopisa za najveću književnu nagradu sutra. Iako nije želela da sav trud prepusti uverenju da je to sudbina, bila je ponosna što je iz prve bila prva.
Telo joj je bilo krhko. Ali ne i slabo. Više slabašno. Svakog jutra bi se po izlasku iz kade, posmatrala u ogledalu. Koža joj nije sjajna. I svuda su neke dlačice. Umela je da u tim trenucima mašta kako na sebe navlači novi sloj kože – besprekorno negovane, ćosave, uz obline gde treba da budu. A onda bi prelazila na afirmacije. Gleda svoje oči, tamo duboko, ubeđujući sopstveno biće da je najlepše, da je zahvalna na svakoj pori. Šalje ljubav u predstojeći dan i očekuje sve najbolje.
*
U Beogradu nije želela ocene. Nije videla poentu u tome da je drugi ocenjuju.
*
Melodija Somewhere over the rainbow svirkala je iz tašne. Bila je ubeđena da je poslovni telefon isključila, ali je sada bilo jasno da nije.
“Ćao, Moamere. Aha, tu sam, ali danas imam obaveze… Da, da.. Rekao si da sutra dolaziš. Da. Već sam ti rekla. Ne, nema šanse. Čujemo se sutra. Ne. Izdrži. Ajde, ajde, zvaću te. Ćao”.
Svoj posao nije ni volela ni mrzela. Radila ga je i nije mnogo mislila. Umela je da u žutu svesku zapisuje momente koji su joj na neki način bili lepi. Baš je s Moamerom imala nekoliko takvih. Mnogo su razgovarali. I kada bi se prepustila i počela da priča o nebu, on bi rekao: “Sad bih da svršim, posle ćemo o plavetnilu”.
*
Ćoškara. Profesionalka. Kamenjarka. Trotoarka. Raspandrkača. Kurcožderačica. Fufa. Dromfulja. Jebaljka. Štajgara. Droca. Kurveštija. Kurcolomka.
*
Novinarka s kojom se nalazila na kafi imala je ekskluzivno pravo na intervju povodom objavljenog romana i nagrade. Iako je Jasnu baš smaralo da prepričava o čemu roman govori, znala je da joj je to i obaveza.
“Draga Jasna, pre svega, želela bih da vam čestitam na uspehu. Znate li da ste prva autorka čiji je prvenac pobedio na ovom konkursu? Kako se osećate sada, kada ste u istom košu sa velikanima naše književnosti?”
Uf, trebalo je da popuši ono pola džointa.
“Recite mi, čime se bavite? Pripremate li nešto novo?”
Definitivno je trebalo.
Tokom glupe ispitivačke misije setila se Moamera. Iako je to izbegavala, on joj je bio drag. Poslednji put su se videli pre mesec dana i tada je rekao: “Znaš, ti si najdivnija osoba koju sam ikada držao za sisu.“
“A, Jasna, recite mi, ali me nemojte pogrešno shvatiti, molim vas. Volontirate u centru za gluve i nagluve već godinama…”
“Ne vidim zašto bi to bila bitna informacija? “
“Da li u tome ima neke simbolike? Okruženi ste ljudima koji vas ne čuju.”
“Da, tako je”, rekla je i izvinila se novinarki, zamolivši je da joj pitanja, ipak, pošalje mejlom. Imala je preča posla…
*
Bila je svesna jednog. U svim ovim mahalama morala se dočekati – smrt.
