Tajna  sivog  ogledala

Zdravo! Ja sam Hana. Imam jedanaest godina i idem u četvrti razred. Dobro, dosta o meni. Pređimo na priču.

Ovo je priča o magičnom ogledalu. Sve se dogodilo u školi. Pisali smo ispit iz matematike. Lena je buljila u moje odgovore, kad su se svjetla iznenada ugasila. Staklenka na kraju prostorije se razbila. Kad se svjetlo ponovo upalilo svi su se bojali. Ja sam se tresla tako jako da mi je pernica pala s klupe. Međutim, učiteljica je rekla da nastavimo raditi kao da se ništa nije dogodilo.

Sljedećeg dana samo smo moje najbolje prijateljice, Lena i Ruža, i ja bile u školi. Drugi učenici su ostali kod kuće jer su se bojali. Učiteljica je u jednom trenutku morala izaći iz razreda jer ju je pozvao ravnatelj. Ostale smo same. Odjednom se začulo tupkanje iz ogledala, a ogledalo se počelo šareniti.

“Idemo vidjeti što je to”, rekla sam. Međutim, moje prijateljice su se bojale. “Hajde nemojte biti kukavi…”. Međutim, prije nego što sam dovršila rečenicu,  hladna, savitljiva ruka nas je zgrabila i povukla u ogledalo.

“Gdje smo?”, uzviknule smo u isti glas. Našla sam se u visokoj i širokoj prostoriji.  Sve je bilo tako maglovito da nisam vidjela Lenu i Ružu.

LENO, RUŽO, GDJE STE!

Nije bilo ni glasa od njih. Uočila sam ih na drugom kraju prostorije. Izgledale su POTPUNO drugačije. Koža im je bila blijeda, a kosa naelektrizirana. Oči su im bile crvene. Shvatila sam da to zapravo nisu moje prijateljice.

Onda sam Lenu i Ružu ugledala u kutu prostorije. Tamo su izgledale normalno. Bile su u kavezu. Pojurila sam prema njima i otključala kavez, ali bilo je prekasno. Bića s kraja prostorije, koja su nalikovala na Lenu i Ružu, su nas uočila i sve nas zaključala u kavez. Odnijela su nas u zlatnu prostoriju. Tamo je bilo osamdeset sličnih bića sa crvenim očima. Svi su se klanjali zmiji na zlatnom prijestolju.

“Mislim da nas vode svojoj kraljici-zmiji”, rekla sam. Pitale smo se što će nam napraviti. Svi su nas gledali.

“Našli smo ih, vaše veličanstvo, što da radimo s njima?”

Nastala je tišina. Lena je bila na rubu suza. Ruža se naježila. Ja sam se osjećala kao da ću povratiti.

Zmija je napokon progovorila: “Dobro će nam služiti kao sluge. Ovo su stvari koje trebate napraviti. Skuhajte nam večeru. Želim pečene piliće za večeru. Drugo, počistite sve sobe, ima ih 49. Trebali smo imati 57 soba, ali nismo imali dovoljno novaca. Inače kako se zovete?”

“Ja sam Ruža, a ovo su Lena i Hana”, rekla je Ruža promuklim glasom.

“To je teško zapamtiti. Od sada sa zovete A, B i C. Mapa kuće, sa svim sobama, nalazi se na stolu. Otključajte ih iz kaveza i neka se prime posla. I nemojte pokušati pobjeći. Svi izlazi su zatvoreni”, rekla je zmija. Bez riječi smo izašle iz prostorije s mapom u rukama.

Kad smo izašle, smislile smo plan. Lena i ja ćemo počistiti svih 49 soba, a Ruža će skuhati zmijinu večeru. Ruža je otišla u kuhinju, a Lena i ja smo išle drugim smjerom.

Dok smo čistile podrum Lena i ja smo pronašle veliku kutiju prekrivenu plahtom. Otkrile smo kutiju. Unutra je bio veliki plavi zmaj sa srebrnim očima. Imao je lance vezane oko cijelog tijela. Gledao nas je tužno. Lena je dotaknula zmaja, a ja sam ga podragala. Zmaj je izdahnuo plamen u obliku srca. Htjele smo ga otključati, ali smo čule Ružu kako nas zove, pa smo izašle iz sobe.

“Cure, jeste li pospremile sve sobe?”

“Da, Ružo jesi li ispekla piliće?”

“Jesam. Dođite, stražari nas zovu!”

Stražari su nas odveli u zlatnu sobu. Na prijestolju je sjedila zmija. Na stoliću ispred nje stajala je staklena kocka. “Ovo je kocka istine. Ona  radi tako da vas ja pitam pitanje. Ako odgovorite točno na pitanje, kocka će postati zelena. Ako odgovorite netočno, kocka će pocrveniti i dat će vam kaznu.”

Zmija je pozvala jednog stražara i pitala ga: “Koliko imaš godina?”

“Imam 156 893 godine”, odgovorio je.

Mislila sam da je to nemoguće, ali kocka je poprimila zelenu boju. Pozvala je drugog stražara i pitala ga je: “Jesi li danas presvukao čarape?”

“Pa, jesam.” Kocka je pocrvenila. Na njoj je pisalo: “Otpleši kokošji ples.” Stražar je počeo plesati čudan ples.

Sada smo mi bile na redu. “Jeste li mi pripremile večeru?” “DA!” Kocka je pozelenila. Poslužile smo zmiji večeru. Kad ju je pojela, izgledala je zadovoljno. Onda nas je pitala jesmo li pospremile sobe. Kad smo odgovorile da jesmo, kocka je poprimila zelenu boju.

“Ovo je za vas”, rekla je zmija. Na stoliću je stajala zdjela puna grožđa. “Sada idite u tamnicu spavati!” Međutim, nismo otišle u tamnicu. Otišle smo u podrum. Kada smo došle u podrum, ispričale smo Ruži sve o zmaju. Onda smo ga zajedno potražile i pažljivo otključale. Zmaj je bio jako radostan.

Pokušale smo ga smiriti, ali nije nam uspijevalo. Zmaj je trčao posvuda. “Možda će se smiriti ako uzviknemo njegovo ime.” Nismo znale kako se zove, pa čak niti je li mužjak ili ženka. Onda smo na zmajevoj kutiji primijetile kako piše ime Nil.

Zmaj je upravo razbio staklenku. Kad smo uzviknule “Nil!”, odmah je dotrčao do nas. Popele smo se na njega i rekli mu da poleti. Zmaj je poletio. Rekle smo mu: “Nil, odvedi nas daleko odavde.”

Zmaj je poletio do prozora i strgao ga. Zmija je ušla u sobu i naredila stražarima da nas ulove. “Idemo, Nil!” Nil je poletio u sobu u kojoj se nalazilo ogledalo. Zajedno smo se provukli kroz ogledalo.

Zmaj je razbio ogledalo kandžom. “Sva sreća što učiteljica nije ovdje,” rekla je Ruža. Začuli su se koraci. To je bila učiteljica.

“Nil, bježi!” Zmaj je izletio kroz prozor učionice. Sa suzama u očima gledale smo ga kako leti prema Medvednici i pitale se što će dalje proživjeti, ali to je već neka druga priča.

________
Zovem se Hana  Lang i imam jedanaest godina. Živim u Zagrebu i idem u osnovnu školu “Dr. Ivan Merz.” Završila sam četvrti razred. Volim ići u školu i izvrsna sam učenica. U slobodno vrijeme često pišem priče, jer me to čini sretnom. Osim toga volim glumiti i pohađam glumačku školu u ZKM-u. Imam starijeg brata Davida i sestričnu Ninu koju volim najviše na svijetu. Svi mi kažu da sam vesela i kreativna. Imam kućnog ljubimca papagaja. Zove se Fredi.