Znam, reći ću nešto vrlo banalno, ali Chet Baker tako dobro ide uz kišu. Je l’ da? Na kraju krajeva, silan strah od banalnosti sve je pretvorio u usiljenost. Ranije uopšte nisam podnosila kišu i volela sam društvo ljudi. Vedro nebo, osećaj lakoće, sve kao da se smeši baš meni. S godinama sunčani su dani svi postali isti, bljutavi, bezrazložno razdragani. Valjda jesen života… Da, opet banalost, “jesen života, ljubav prema jeseni”.
Pljusak i jak vetar. Na ulici ni žive, ni mrtve duše. Idealno za šetnju. Izlazim po bocu vina. Znate onaj miris laganog umiranja opalog lišća na asfaltu? To je miris sete. Tako je mirisala noć u koju sam kročila.
Prvi udar vetra i moj se kišobran pretvori u buket šizoidnog cveća. Smejem se, šta ću. Ljudi i njihovi izumi. Sve su uspeli da ukrote, sve osim kiše. Kvartovska je vinarija zatvorena. Moram na autobus, sledeći dragstor nalazi se tek na Trgu Šarla Bodlera. Stajalište gradskog autobusa nalazi se ispred zgrade koja na prvom spratu, baš iznad ulaza, ima mali usamljeni balkon. Sakrijem se ispod njega čisto reda radi, jer kiša ionako pada u svim pravcima, balkončić za jednog pušača ne pruža ama baš nikakav zaklon. Podignem pogled ka nebu: sve kapljice kao da hrle baš meni u susret, prija mi njihova hladnoća na licu. Odjednom zazuji brava na ulaznim vratima i sredovečni par izađe iz zgrade. Prvo on. Sumnjičavo me odmeri. Ko još čestitih namera, po ovakvom kijametu, stoji noću u vratima neke zgrade? Osim nekog probisveta. Njihov me strah iznenada jako zabavi. Pravim se da u džepu imam nešto hladno što iznenada može da plane. Bum! Gospođa požuruje muža, kišobranom ga podbada kao toreador posustalog bika. Sitnim se korakom udalje prema autu koji je parkiran s druge strane ulice. Možda me prijave policiji. Volela bih ipak da pre eventualnog hapšenja dođem do boce vina.
Tada je ugledam. Neverovatno, nikada je do sada nisam primetila. Četiri godine svaki dan osim vikenda tu čekam autobus. Možda su je danas postavili? Nemoguće. Ko bi u 2018. godini postavljao nove telefonske govornice? Ne izgleda nimalo novo. Unutra je prljavo, opušci, zgaženi tetrapak od jogurta i lišće. Ima nečeg romantičnog u čekanju autobusa u telefonskoj govornici. Napravim tačno šest koraka i uđem u kabinu. Kiša dobuje po pleksiglasu. Displej svetli zelenom svetlošću mora sa razglednica. Setim se da sam gledala dokumentarac o nekoj kriminalnoj organizaciji čije je pripadnike policija počela da prisluškuje jer joj je bilo sumnjivo što jedan od njih redovno koristi telefonsku govornicu. Kažem vam, banalnost je postala vrlo sumnjiva. Taman sam krenula da podignem slušalicu kad zazvoni telefon. Jednom, dva, tri puta… Jelena, javi se, šta ti je? Podignem slušalicu. Ne kažem halo, toj su me predostrožnosti naučile krimi serije koje pratim. Sa druge se strane čuje šum kiše.
– Jelena?
– Da?! Ko je?
Muk.
– Da li si u dosluhu?
– Molim? Ko je?
Veza se prekine. Rekao je Jelena! Izletim iz govornice, panično gledam unaokolo. Starica pod kabanicom šeta psa. Mrzi je da pokupi govno koje se puši na mokrom trotoaru. Evo autobusa! Mahnem vozaču da mi stane kad se opet začuje zvonjava telefona. Vrata se otvaraju, stojim, ne ulazim. Tip me nervozno gleda.
– Gospođo, ulazite li ili ne?
Razrogačim oči. Učini mi se da je to glas iz slušalice. Zaustim da ga pitam šta mu znači ono jesi li u dosluhu, kad on nagazi na gas i ode. Kako sam glupa. Pa kako može da bude on, kad telefon i dalje zvoni? Možda je držao mobilni pored volana? Vratim se brzo u govornicu, podignem slušalicu i dreknem:
– Halo! Ko je? Nije smešno!
– Jelena, gajiš li nežne misli?
Zagrcnem se, ali nekako uhvatim dah i kažem, tiho:
– Retko, vrlo retko.
– Samo nežnim mislima možeš da budeš… u dosluhu – kaže i prekine.
Usamljena sam i dosta pijem. Ali nisam luda. To je njegov glas. Tako je govorio i za života, sve u nekim šiframa, pola nisam razumela. Sećam se, jednom smo sedeli na krevetu u mojoj sobi, bio me je ostavio dečko s kojim sam provela osam godina. Brat je rekao:
– Ne brini. Ja sam čuvar tajne.
Toliko sam ridala da su mi se uši zapušile, slabo sam čula šta govori. I nikad ga kasnije nisam pitala šta mu znači to čuvar tajne. Koje crne tajne? I što sad prekide posle dve rečenice? Grlo mi je suvo, dala bih izgubljenu nevinost za tri čaše vina. Za dve, iskreno da vam kažem, ne bih. Sve ima svoju meru.
Podignem slušalicu. Tup ton otvorene linije. Priča mi se o smrti. Nemam s kim da pričam o smrti. Niko ustvari ne priča o smrti, svi pričaju o odsutnosti, o tome kako im nedostaju preminuli, kakvi su bili za života. Ali smrt uvek gurnu pod tepih, na rub svesti i govora. Smrt. Nijedan samoglasnik, nemaš kad da udahneš.
Od kad te nema, puno razmišljam o bliskom odnosu živih i mrtvih, kako mrtvi mogu da spasu žive, i živi mrtve. Svako umire na svoj način, ne postoje dve iste smrti. Neko ode, neko iskopni, neko iščezne, neko presvisne, neko se ugasi, neko se vine, neko se stropošta, neko… Sto i jedan recept protiv straha od smrti. Na prvom mestu: ljubav. O njoj se previše priča, o njoj svi pričaju. Jesi primetio to? O smrti niko, o ljubavi svi. I to je strah od smrti. Smrti ne daju da živi, a ljubavi ne daju da časno izdahne. Ako sam naporna – prekini. OK?
Još nešto moram da ti kažem: kada je smrt u pitanju, vreme ne leči ništa, ama baš ništa. Ponor koji se otvori zjapi sve dublje, svest o nikad više raste, ne možeš ničim da ga ispuniš. Zagledaš se u njega s vremena na vreme, pokušavaš da izdržiš taj užas, onda ti se sledi krv u žilama i pobegneš nazad u životne užitke. Logika života i smrti nije mi dokučiva, povremeno nešto naslutim, kao bljesak tame, i tada mi se učini da sam, kako ti kažeš, u dosluhu. Nema nagrade i kazne, ne ostaju bolji i ne odlaze gori.
Strašno me boli što ti onda kad si iznenada došao da me posetiš nisam posvetila više vremena, što ti nisam pokazala neka omiljena mesta, neke skrivene crkvice, što se nismo smejali i jeli puno sladoleda. Kad si usred tople noći rekao da ti je hladno, pa smo i pored duplog ćebeta upalili grejalicu, ja i dalje nisam shvatala da umireš. Poslednja slika tebe: na aerodromu pitaš da li ću te otpratiti do aviona, a ja ti kažem da ne mogu dalje od sigurnosne kontrole. Ti se zbuniš, vidim da ti se ne ide, tebi se nikada nije odvajalo od porodice, odlaziš izgubljenim korakom. Jedva sam čekala da odeš, nisam znala kako da se nosim s tvojim bolovima i neprestanom pažnjom koju si tražio. Svaki put kada prođem tu sigurnosnu kontrolu plačem, policajci me pitaju da li je sve u redu, ja odgovorim da jeste, a nije, ništa nije u redu. Gde si?
Nema odgovora. Spustim slušalicu. Pljušti, vazduh je opojan. Treba mi vino. Ne podnosim onu ja koju koristim za preživljavanje. Nikad se ne žali i svi misle da je jaka. Želim da me smatraju ludom i neuračunljivom. Izlazim na kišu, hodam polako, iz kuće sa vrtom u kom je ogroman libanonski kedar dopiru zvuci klavira. Debussy. Tira-rira-rira-rira-ram-pam-pam… skinem jaknu i bacim je na pločnik… tira-rira-rira-rira-ram-pam-pam… majica, grudnjak… ta-ra-ram pa-ra-ra-ram-pam… gola sam do pasa. Sise mi prkosno stoje, naježene i mokre. Ta-ra-ram pa-ra-ra-ram-pam. Bar na ćošku je otvoren. Znam gazdu. Zna i on mene. Gledam ga kroz staklo od vrata. Čita nešto iza šanka. Podigne pogled, pa obrve, sklopi novine i priđe da mi otvori.
– Imaš dobrog vina? – pitam.
– Naravno – kaže mirno.
– Da li si za priču o smrti?
Razmišlja.
– Ako pokriješ sise – da.
– Nema skrivanja.
– Da li i ja moram da se svlačim?
– Ne fizički.
– Može – kaže, pusti me unutra, zaključa vrata i navuče zavesu. Ja je razmaknem. Sednem na barsku stolicu. On pogledom prebira po zidu koji je do plafona prekriven bocama vina. Uzme štap sa hvataljkom i spusti ulov na šank. Okrene etiketu prema meni.
– Jug. Tanini. Skuplja usta i otvara dušu.
– To.
Uspe vino u čaše. Prave vinske. Ubaci CD u plejer. Chet Baker.
– Imaš baš lepe sise.
– Znam.
– Šta slavimo?
– Život?
– Zar nisi rekla da ćemo pričati o smrti?
– Jesam. Slavimo život pričanjem o smrti.
– Aha. Strah od smrti, strah od života. Ista stvar.
Ko se razume u vina razume se i u podzemni svet.
– U dosluhu! – kažem.
– U dosluhu!
_____
Ivo Kara-Pešić rođen je 1976. u Beogradu. Magistrirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Torinu. Bavi se pisanjem, prevođenjem, osmišljavanjem i razvojem evropskih i nacionalnih projekata u kulturi. Preveo je desetak knjiga filozofije, poezije i esejistike s italijanskog na srpski i hrvatski jezik. Objavio je knjigu kratkih priča Mimoilaženja, niz eseja i priča na sajtovima Radio Slobodna Evropa, Peščanik, Filozofski magazin, i u časopisima Rivista di Estetica, Meta, Odjek, Literat. Jedan je od osnivača nevladine organizacije Kinookus (Dubrovnik) i istoimenog food film festivala u Stonu.
