Borhes je iskopao rupu u zemlji i rekao kako na svetu postoje samo četiri priče: mit o ratu, povratku, potrazi za moći i stradanju. Rupu nije zatrpao.
Trojanski je konj ušetao u zgradu Kompanije u niskim štiklama, koje naizgled i nisu bile štikle. Pretvarale su se da su nešto skromnije, a odavao ih je ne toliko izgled, koliko zvuk. Nestale su iza prvih kancelarijskih vrata, koja su bar prividno držala na okupu jedan deo srednjeg menadžmenta. Omiljeni sport trojanskog konja, već od samog početka radnog vremena, je bilo lagano i neopterećeno čavrljanje, u kojem se najčešće usputno dešavao i protok bitnih informacija za posao. Proces se odvijao slično kao u ambulanti za sitne životinje, kada veterinar jednom rukom mazi mačku, a drugom na brzinu nabija iglu u zadnju nogu. Jedina razlika je što u ovakvom razgovoru životinja ne prepozna ubod igle.
Trojanski je konj gradio lagano sliku nekompetetivne otvorene osobe, a pritom u svim restruktuiranjima isplivavao negde bliže površini, mada nikad sasvim na vrhu. Često je propitivao kolege o potencijalnim idejama za posao, a potom sam odlazio kod šefa, prezentujući tuđe ideje kao svoje. Za razliku od kolega koji su u potpunosti bili podobni i prepušteni grebanju za poziciju, on je vodio još jednu, unutrašnju borbu. Ona je povremeno eskalirala, probijajući želatinozne i savitljive opne koje su delile ova dva fronta, rezultujući ogovaranjima šefova, bojkotovanjem posla praznim zurenjem u ekran i anonimnim pozivima različitim inspekcijama koje su dizale prašinu, ali nisu davale željeni rezultat. Posledice takvih izliva su, začudo, izostajale. Borba se dalje prelivala privatno, u kratke izlive autodestrukcije u vidu opijanja, gašenja cigareta na telu i grubog seksa, a nakon toga bi se vojske, oslabljene sopstvenom naprasitošću, vraćale u kalup i ignorisale uverenja zbog kojih su krenule u rat. Jednog se naročitog šefa odrekao tri puta.
Isus je nepoznatim misaonim procesom Uprave doveden na čelo odeljenja koje se tek oformilo. Topao i otvoren, mladić je neobično brzo stekao naklonost radnika, s kojima je, suviše naglo da bi bilo podržano od strane drugih odeljenja, od vode napravio vino. Mada su svi skupno ostajali neplaćeno prekovremeno, poslednji gasili svetla u firmi, sve češće rešavajući probleme koji se nisu ticali njihovih radnih mesta, oko Isusa i njegovih podređenih je rasla napetost, pasivni konflikti i neopravdane kritike. Iako zadovoljna rezultatima, Uprava je pokrenula neobične mere za unapređenje kvaliteta rada u firmi. Zabranjene su, do tada uobičajene prakse poput korišćenja liftova, kafe i užine u kancelarijama. Učestali su sastanci na kojima je zahtevano nešto što je bilo u suprotnosti sa zahtevima prethodnih sastanaka. Na svakom narednom se nišanila nova meta koju je bilo izvesno promašiti. Pritisak je dodatno pojačavan komplikovanjem procedura za odobravanje godišnjih odmora, odlazaka kod lekara, koji su, jednom odobreni, naprasito otkazivani u poslednjem trenutku sa bizarnim objašnjenjima. Zabrane koje su u početku važile za sve zaposlene, postepeno su se odnosile samo na Isusovo odeljenje. On je sve manje spavao, sve više radio prekovremeno, nadajući se da će rezultati govoriti umesto njega. Kao i uvek, bube u uhu su ispoljile veću moć od rezultata.
Zid napetosti se preko noći pretvorio u zid tišine. Ličio je na onaj mir šume koji se oseti u trenutku kada jelen, mirno pasući travu podigne pogled, pre nego što se razlegne zvuk prvog hica. Juda je jednim od trideset dobijenih zlatnika Isusu kupio blender. Do tada blagonakloni šef Uprave i lovac na zlatno runo je doneo Odluku da raspušta odeljenje. Na početku su radnici složno stali uz Isusa. Kako je Isus prihvatio otkaz, njihov je Argus raspršen restruktuiranjem i minornim poboljšanjima ugovora i uslova rada. Na čelo grupa su dovedeni ljudi koji su imali taman dovoljno entuzijazma da dođu i odu s posla, a Sveti Petar je nasledio skoro dovršen projekat i uspešno ga priveo kraju. Juda se na drvetu popeo na višu granu. Šef Uprave je oprao ruke u vodi od svojih kontraverznih zahteva i sva krivica za stvarne i navodne neuspehe je pripisana Isusu. On je, pak, nakon par meseci vegetiranja u poluzamračenom prostoru, vaskrsao na automobilskoj pumpi gde je, umesto vina, točio gorivo. Jedini mu je glas iz starog sveta bio još glas Marije Magdalene sa administrativnog odeljenja.
Na Mariju su se lako lepile priče jer se ni jednoj nije opirala. Kao stjuardesa, jednako se plastično ljubazno osmehivala na osorne i zavidne kolege, kao i na goste koji su imali sklonost da ližu pogledom i bacaju lepljive komentare na žene u prolazu, kao da su deo inventara. Slično kao u prostituciji, u opisu zanimanja joj je bilo da svoje mišljenje zadrži za sebe, a najveći vid pobune i kršenja etike radnog mesta bi bio dolazak na posao u suknji, neobrijanih nogu. Papirima se štitila od nabacivanja, pletući ih kao šal koji je noću parala i sutradan započinjala iz početka. Pauze je provodila na terasi, pušeći cigarete, fiksirana na horizont koji dosledno izneverava. Odisej se nije pojavljivao. Čekanje u kom se zatekla je utoliko više bilo parališuće, što je odabrano nakon razilaženja koje nije najavljivalo povratak. Od posledica umerenog izbegavanja nepisanih zahteva njenog radnog mesta i pomoći i saveta upućenih Isusu prilikom raspuštanja njegove grupe, spašavala ju je jedino Jasonova zaštita i impotencija. Poput Penelope, svaki je dan uveravala sebe, kako će jednom osvanuti taj konkurs, na koji neće morati slati biografiju sa fotografijom.
Jason je voleo dolazak na posao u kasno jutro, kada bi svetlost koja još sadrži primese žute, obasjavala građevinu zaklonjenu skelama. Pričinjavalo mu je zadovoljstvo da posmatra ravnomerno kretanje oznojanih muških mišića pod kojima je pigmalionski nicao živi spomenik njegove genijalnosti. U takvim retkim trenucima, kada bi se moglo reći da je imao sposobnost da oseća ljubav, zaboravljao je na zakazane preglede na privatnim klinikama, noćni kašalj i vešticu od žene, bez čijeg sakupljanja sitnog novca ne bi zadržao ono što je stvorio. Više od svega se divio sopstvenim režiserskim sposobnostima, lakoći kojom je ubeđivao ljude da pristanu na uloge koje im ne odgovaraju. Utoliko je ova sposobnost bila izraženija, što bi najčešće prilikom sklapanja dogovora obećavao, a potom uspešno izbegavao prisećanje obećanog, oslanjajući se na ljudsko pamćenje koje je bilo znatno slabije od pamćenja papira. Predstavljao se kao veliki vođa, mada se s Upravom često igrao dobrog i lošeg policajca. Na njegov se brod ukrcalo i iskrcalo mnogo Argonauta bez otpremnine. Zlatno je runo našao i zaključao na ofšor računu.
Nakon Borhesa je pred rupu došao Kembel i rekao kako na svetu zapravo postoji samo jedan mit, a potom zatrpao rupu. Iz rupe je niklo stablo.
_____
Marija je završila ekonomiju, ali se usput predomislila i ne radi u struci. Piše priče i poeziju u stanju svesti koje liči na asfiksiju, učestvovala je na par radionica za kreativno pisanje, a rado prihvata pozive na kafu i rakiju, naročito ako je zagrebačka. Panično probija rokove.
