U poseti sebi 2040. godine

Kao da je sve stalo. Kada sam je ugledala nisam znala da li gledam u sebe ili u neku drugu osobu. Imam osećaj da smo se dosta mučile u proteklih dvadeset godina. Pa ipak, činjenica je da podočnjaci nisu izbledeli i da i dalje delujem namršteno. Samo mi je trideset i četiri godine, a već mi je život na nos izašao, vidi se iz daleka. Gledam u sebe i primećujem da i ta starija ja gleda u mene. Prilazim joj nesigurno, ali ona deluje smireno. Samo sanjam. Tresu joj se ruke, vidim i da je počela da cupka nogom. “Zdravo…Kako si?” učtivo je pitati ljude kako su. Gleda me nesigurno, okleva. “Dobro sam…Ti i nisi baš najbolje. To nije pitanje, već tvrdnja. Sećam se svega…” Pogledi su nam se sreli. Čudno je to kako gledam sebe u oči, kao da se ništa nije desilo. “Da…Pravo čudo što sam doživela dve hiljade četrdesetu…I preživela jedno tri smaka sveta do tada…” Osmehnula se nesigurno. A onda je ponovo progovorila. “Sve ovo dugujem tebi. Bila si jaka. Hvala ti na tome.” Ja sam se osmehnula ohrabrujući. Kao što sam se osmehivala svima osi sebi. “U međuvremenu sam završila dva fakulteta, sada završavam treći i četvrti…Napisala sam i uspešno objavila šest knjiga…Lično mislim da nisu dobre, ali dokle god se čitaocima sviđaju…Umorna sam od svega…Moj posao se sastoji od svega i svačega, nisi znala da se zaustaviš, đavole mali…Tvoja nezajazna potreba za znanjem i promenom me je dovela ovde gde sam, na ovom trgu…Bila si spremna da ubiješ da saznaš nešto novo…” osmehnula mi se na onaj naš način, i pogledala me sažaljivo… “Drago mi je da si uspešna i poznata. Da su mi se snovi barem delimično ostvarili…Nego…da li si se možda udala?” Pogledala sam samu sebe nekako čudno…Kao da sam upravo izrekla najveću nebulozu na svetu. “Jesam. Na tvoju nesreću, trenutno nemam dece, ali uskoro više neće moći da mi govore da ja koja se zalažem za ideale porodice nemam tu istu.” Ah, moja ironija je i dalje prisutna, nema šta. “Kako je mama? Bake i deke pretpostavljam nema više…Ni jednih ni drugih…A tetka Jelena? Marina? Kako su Sara, Anja, Nikola, Andrija?” pogledala me je, videla sam da joj se suza zacaklila u oku. “Mama je dobro. Lepo se drži, još uvek ide sa Danicom u šetnju. Obe tetke su žive i zdrave, nemoj se brinuti. Društvo je dobro…Sve po starom…Bilo je onako kako si pretpostavila da će biti, svi su profesori…Ali da…U pravu si…Bake i deke više nema…Ni jednih ni drugih…” Suza joj kliznu niz obraz. “Oh Milice…” zagrlila sam je, zaslužila je jednom u životu da je volim. Obe smo tako stajale tu, zagrljene, nasred trga kojim smo šetale. Znala sam da je boli i da će celog života na tom mestu u njenom srcu ostati rupa. Uvek me je bolelo, uvek će me i boleti, pomislih. “Da li su ti svi nastavnici došli na venčanje, onako kao sto si želela?” Prvo pitanje koje mi je palo napamet, ali sam ipak skrenula svoje misli sa bake i deke… “Jesu…Bilo je baš lepo. Svi iz odeljenja su došli, cela moja i njegova familija, i naravno, moji nastavnici…Svi smo plakali na kraju. Najviše su plakale nastavnica nemačkog, razredna i nastavnica likovnog. Drago mi je što smo se venčali.” “Jesi li uzela njegovo prezime ili si zadržala svoje?” “Uzela sam dvojno prezime.” “Tako sam i mislila. Šta je bilo? O čemu sada razmišljaš?” Nasmejala se, prvi put iskreno, od srca. Primetih da su toj starijoj ja zubi ravni i blistavi, znači da je proteza urodila plodom. “Razmišljam o tebi. O tome kako smo imale velike snove. Kako si volela svoju zemlju i ovaj ludi svet. Kako si se hrabro borila za svoje interese i verovanja pri tom ne gubeći glavu. Divim ti se. Zbog tebe, zbog tvoje hrabrosti i brilijantnog uma, UN priznaje moju reč kao da je Božija zapovest. Zbog tebe sam ambasadorka na putu da postanem ministarka spoljnih poslova. Zbog tebe nam je Bog uslišio želju. Znaš dobro šta si poželela.” Znam. Raspitala sam se još malo o braku i studijama, o mojim prijateljima i porodici. Lepo je znati da su dobro. Saznala sam i da ova starija ja pati od anksioznosti, ali odbija da joj dijagnostikuju bilo šta osim toga. Jadni ljudi. Nemaju pojma sa kime imaju posla. A i taj moj muž. Ludak. Ko je lud da mene ženi? Mada logično, pošto je Rus… A oni su tako, malo… Bar je dobar. Radan i pametan, dobar kao dobar dan. Drago mi je da je starija ja srećna. Da je uspela i dobila taj prokleti spomenik o kome sam maštala. Da je uspela da ispuni i svoja i moja očekivanja. Da se trgne i da se ne slomi. Odjednom se osetih kao da propadam. Vrisnuh i probudih se. U svom krevetu. Hmm…Čudno…Možda je sve ovo ipak bio samo san… Ali bih volela da ako je tako, ne ostane samo na tome… Nadam se da neće. Volela bih da ona jednom za promenu bude srećna i ponosna na sebe. Mislim da je to i uspela u mom snu. Ali…Kada je već tako… Zašto se ne bih malo potrudila da joj pomognem? Odlična ideja! Ustadoh, i za taj dan sam znala da budućnost ipak i nije tako crna…

Milica Veselinović, 7/3
OŠ “Nikola Tesla” Beograd

Mentor Literarne sekcije: Aleksandra Drakulić

_______
Milica Veselinović rođena je u Beogradu. Učenica je sedmog razreda OŠ “Nikola Tesla” u Beogradu. Mnogo čita i piše. Ima nekoliko neobjavljenih proznih dela.  Piše na srpskom i engleskom. Govori nemački i engleski jezik. Pročitala je sve romane o Hariju Poteru na nemačkom i engleskom jeziku. Član je Literarne sekcije škole. Ove godine postala je polaznik Letnje naučne škole u Petnici.