Pomorandže u sobi.

“Bejah mlad mrtvak.”
grafit na jednoj beogradskoj fasadi

27.8.
To whom it may concern… Danas se navršava sto šezdeset godina od rođenja Teodora Drajzera. Koga zabole? Dogodilo se na današnji dan, dragi čitaoci… Gabon stekao nezavisnost od Francuske 1960. godine. Ćao svima, ja sam Gabon. Nezavistan od Francuske. Čist sam poslednjih sedamdesetak godina. Onda svi u glas, otegnuto i kao po naredbi: Zdravo, Gabone…

Ne podnosim nezavisnost. Moraću da zamolim sestre da mi više ne donose štampu. Teška srca, jer pored rubrike “Dogodilo se na današnji dan”, nekad pronađem i tekstove koji me iskreno oduševe. Recimo, pre nedelju dana, čitao sam ispovest bivšeg džankija (dokle više s tim izlečenima, zaista?), bivše žene, sadašnjeg aseksualnog muškarca, prezadovoljnog speleologa, pasioniranog usvojitelja i usrećitelja tmurne istočnoevropske dece. Od reči do reči. I shit you not. Usput je i Hrišćanin. Veruje da će se i sam Đavo dokopati raja. Sledi nekakvu jeres čiji naziv asocira na mediteranski začin. Kakva plemenita biografija! Šta ćemo od priloga? Sve. Da sam barem mlađi, pa da ga kontaktiram s molbom da mi postane ćale. Ovako – ništa.

Danas očekujem majčinu posetu. Nadam se da će zakasniti.

28.8.
Godinu dana boravim na klinici. Postignuto je zanemarljivo malo. I dalje moram da se zgutam tri puta dnevno, posećujem besmislene grupne terapije i, s relativno slabim uspehom, uveravam sebe da nisam sve to zaslužio, da nisam, nekim čudom, ili manje čudom, a više nebrigom i zbunjenošću, kriv za očevu smrt i sve što me je snašlo nakon toga. Međutim, izvesno je da napredujem, ako je verovati brkatom idiotu. Ako se pod tim računa postepeno odumiranje želje za ustajanjem iz kreveta, cilj ka kojem nezaustavljivo koračam gotovo da može da se zagrli i bratski izljubi. Život u instituciji zatvorenog tipa ne razlikuje se mnogo od onog spolja. Jedino me nešto što liči na slobodarski atavizam vuče da se bunim. U sebi, podrazumeva se. Tri godine na apokrifnom Ralitamu, potom godinu dana na holy Ksenacerolu. Svaki dan, tri puta po dve tablete od 6 mg. To niko neće proslaviti. Mada, fantaziram na momente, mogla bi da se organizuje nekakva žurka povodom godišnjice. Rođendane, ionako, ne obeležavamo. To je tako passé. Dakle, umesto rođendana, dear brothers and sisters in Christ, Buddah et al., rasturimo se u čast nove gudre kojom smo zamenili staru. Nema slavljenika – svi su slavljenici. Budite bez brige. Osoblje klinike zna šta je good clean fun. Nadrogiraju nas malo jačom dozom no obično i ostave na pločicama dnevnog boravka. Dođu tri sata kasnije da nam poskidaju kartonske partyhats i odvuku nas na spavanje. Jeste se dobro proveli? Ti i Zoja ste nerazdvojni. Vidi, svog te je izbalavila. Mangupe jedan… Mogu da zamislim kako bi se sestre dobro zajebavale. Ne krivim ih, i ja bih to radio na njihovom mestu. Takođe, možda bi mi prijalo ako bi Zoja balavila po meni… No jebeš to. Dogodilo se na jučerašnji dan – bila mi je majka u poseti. S kesom punom pomorandži, sugerišući da sam i dalje bolesnik, što je nesumnjivo istina, i lošim vestima, što je diskutabilno, s obzirom da nisam načisto s tim šta podrazumeva pod loše. Tetka nas je napustila pre nedelju dana. Tetka je, sine moj slatki, umrla. Pomislio sam da joj fali veo i platnena maramica za usamljenu suzu, i da se iza nje naziru nadgrobni spomenici u rano predveče. I otkud to slatki sine? Naježio sam se od te kombinacije, kao prvi put kada sam čuo da se otac osušenoj babi što prodaje donji veš na pijaci obratio sa dobar dan, majka. Od iste osobe sam nekoliko puta čuo sledeće: život u društvu jednako život u konclogoru. Otud i čuđenje. Nego – utopila se tetka. Nikada nije stigla do “Polja bezgranične radosti i sveopšteg spasenja”. Smrt je nešto najbolje što se tetki desilo u poslednjih nekoliko godina. Svakako bolje nego da je završila u ostrvskom kultu sa gomilom ostalih izbeglica i sredovečnih neuspeha u šarenoj odeći. Svejedno bi popila otrov u nekom trenutku. Majka je poverovala da ne plačem zbog lekova. Neka mi je poverovala – to jeste istina. Mada, ipak… Meni je ovo što nam daju malo. Dovoljno da me drži u emotivnom limbu. Nema te vesti koja bi mi izmamila suzu. Smrti unutar porodice su, godinama unazad, commonplace shit a Ksenacerol je mlak i otrovan poput udarca deprimiranog deteta kojem ne želiš da uzvratiš, jer misliš da ima nož, a i inače si bojažljiv. Udara slabo, a ti bespomoćan i skamenjen kao zapuštena bista pesnika kog je prerano uzela bolest. Zoja, pak, nekako uspe da se upropasti svaki put. Sinoć nisam mogao da zaspim. Nekoliko puta sam je gađao pomorandžom. Nisam isprovocirao reakciju. Možda me namerno ignoriše. Ovde je tri nedelje. Nijednom nismo razgovarali duže od dva minuta. Niko ne očekuje da ja ovde nešto pojebem, samim tim – ni ja. Čak ni majka, uz svu svoju pretvornu dobronamernost i nekonvencionalna shvatanja. Zoja je veoma nežna devojka. She’s a very gentle girl. Tako mi je rekao brkati idiot pre nego što su je sestre dovele. Brkati ima poveći mladež tik ispod špica mršavog nosa. U trenucima kada se nagne nad ležaj i iznosi podatke o mom nikad boljem stanju i njegovom istorijskom trijumfu kao neuropsihijatra i duhovnika, meni se pričinjava hrt koji ispušta dlakavo govno u visoku suvu travu. Be patient with her, patient number 138, it may do you good. To već nije rekao, izmišljam… Nemaš mnogo izbora kad ti je cimer kovrdžavi leš od dvadeset godina. Hej, dead Zoe, nabroj nam omiljene aktivnosti? Čitanje skandinavskih trilera, gutanje Ksenacerola i dugački razgovori o svetskoj politici i budućnosti čovečanstva s dečkom, inače štićenikom ustanove na drugom kraju sveta. Velikani svetske misli mi nikad nisu bili bliži. Preksinoć je, nakon njegovog tuberanskog izlaganja, koje sam bio prinuđen da slušam jer su mi slušalice u međuvremenu nestale, a majka se nije setila da mi donese nove, pretpostaviću zauzeta glumatanjem žalosti zbog smrti svoje sestre, Zoja izgovorila sledeće: Zar ne misliš da smo ipak malo zaslužili da nas nema? Kome smo potrebni? Uspori, dear dead Zoe. Ko smo to mi? Naravno, nije se obratila meni. Svejedno, kakvo sranje…

29.8.
Zoja je pri dnu leđa istetovirala opus dei. Valjda se to odnosi na nju. Uspeo sam da uhvatim trenutak dok se presvlačila. Bog se prevrće u grobu, Zoja. Dovoljno mu je to što centrifugira u kovčegu svaki put kad čuje brkatog dok njuška po sobi i izjavljuje kako oseća nihilistički vibe.

30.8.
Meni nikada neće biti bolje. Misli su mi planine medicinskog otpada. Naprasno sam odlučio da zamolim Zoju da me ubije. Mrtvo da ubije mrtvo. Ako ništa drugo barem ćemo popričati. Nisam još ustanovio metod. Kako joj uopšte prići s tom molbom? Vidi, dead Zoe, kako bi bilo da me jedne noći ugušiš jastukom? Šta kažeš, a? Ili, recimo, da me gađaš pomorandžama u glavu do smrti? Neće me shvatiti ozbiljno ukoliko joj priđem s tim predlogom. Takođe, majka ne bi podnela činjenicu da je u plastičnoj, doduše biorazgradivoj kesi, što osetno smanjuje saučešće u sveopštem ubistvu, unela na kliniku oružje kojim će njen sin – narkoman biti mučki ubijen. Jedan ruski književnik je tako jednoj ruskoj književnici poklonio konopac kojim je vezala kofer da bi se ona posle o isti obesila. Pisca je dugo mučila savest. I shit you not. Nije neka analogija, kad bolje razmislim. Ipak je to moja majka. Nevažno. Moram da smislim nešto bolje od pomorandži.

31.8.
Uspostavio kontakt sa Zojom. Pojela je pomorandžu koju sam svojeručno oljuštio. Bila je malo ugruvana. Pomorandža, ne Zoja.

1.9.
Izgleda da je pristala. Tako se čini. Ugušiće me jastukom. Prva misao – najbolja misao. Objasnio sam joj da ne treba ničeg da se plaši. Kad već misli da ljudski rod zaslužuje ništa sem smrti, zašto bi je ona meni uskratila? Pomenuo sam njene uticajne roditelje, reputaciju same klinike, čak i u sekularnim krugovima, i činjenicu da moja majka nije ni pripadnik “Žeteoca polja bezgranične radosti i sveopšteg spasenja”. Boravak na klinici obezbedila mi je tetka, ona čiju sam tragičnu sudbinu saznao pre neki dan. Nothing to be afraid of, Zoe, nothing. Nobody cares. Just do it. I don’t want no acid trip death. Please kill me. Ponavljao sam satima i molio. U jednom trenutku sam joj nagovestio da, ukoliko odbija da usliši moju želju, planiram da preuzmem stvar u svoje ruke. Odjednom kao da sam nešto postigao time. Hteo sam samo da ispadnem duhovit. To mi ni ranije nije polazilo za rukom. Primakla se mom krevetu i počela da me mazi po glavi. Trajalo je dovoljno dugo da mi u sećanju ispliva snimak eutanazije. Onda me je lagano poljubila u obraz. Nedugo zatim sam, raznežen kao gnjecava breskva, zaspao. Po buđenju sam ustanovio da je negde otišla.

Zoje nema već neko vreme. Nijedno od nas dvoje nema običaj da napušta sobu na duže.

2.9.
Danas su izneli Zojin krevet iz sobe. Brkati je njuškao više no inače. Našao mi je slušalice ispod  Zojinog dušeka i odneo ih sa sobom. Čuo sam da mrmlja nešto što je ličilo na suicidal motherfuckers ain’t gonna trick me. Kao da je pevušio refren neke pesme. Moguće da mi se samo učinilo. Kada sam ga pitao gde je nestala Zoja rekao mi je da su je prebacili na drugo odeljenje. Šta bi mi drugo i rekao?

3.9. – 8.9.
Ništa se značajno nije dogodilo. Nedostaje mi Zoja i mrtvi vazduh koji smo zajedno udisali.

9.9.
Neko je, tokom noći, spakovao sve moje stvari u dve crne kese i naslonio ih na zid pokraj vrata. Umesto časopisa na stočiću pored kreveta po buđenju me je sačekala “Tibetanska knjiga mrtvih”. S komentarima i obimnim predgovorom.

Pomorandže u činiji su počele da trule. Konačno mogu da ih bacim.