Blok 28

Egalite

Koliko je samo neverovatan kontrast prastarog četinarskog drveća, koje odoleva vremenu, i sivog armiranog betona išaranog grafitima, pomislim svaki put kada hodam svojim Blokom 28 na Novom Beogradu. Ali super, barem imamo zelenilo, za razliku od drugih blokova, nadoveže se moja misao dok konstatujem novu navijačku pesmicu na ogradi škole. A imamo i preko 70 biljnih vrsta, skupljala sam za herbarijum, pa znam…Tako se vešto utešim svaki put kada me obuzme osećaj teskobe zbog betona, zgrada, antena i delića neba između svih tih civilizacijskih tekovina.

U svom tom ustaljenom redu i poretku mog kraja ima jedan detalj koji svakodnevno razbija rutinu, mir i odjekivanje lopti sa terena za basket…Naime, pre nekoliko godina raseljeno je veliko romsko naselje Karton city, na Novom Beogradu, ali dosta bivših stanovnika tog naselja i dalje dolazi ovde, gde su provodili dane. Dok stariji članovi romskih porodica rade, šta već rade na raskrsnicama i na ulicama, deca su prepuštena sama sebi i obično se okupljaju ispred lokalne prodavnice. Zbog nedostatka nadzora roditelja, neretko se dešava da se potuku, posvađaju i gađaju praznim konzervama, a nekad im je beskrajno zanimljivo da zvone na interfone i pobegnu pre nego što se neko javi.

I tako smo posle nekoliko godina počeli da prihvatamo i da se navikavamo na njihovo prisustvo bez da nas bilo šta čudi, ometa ili interesuje iz njihove svakodnevice. Kao da su se stopili sa klupama u ambijent našeg parkića.

Međutim, jednoga dana sve je iskočilo iz klišea. Vraćala sam se iz prodavnice.

Uobičajeno, tražili su mi pare, banane, bombone. Neuobičajeno, zastala sam i pogledala ih. Ispred mene stajala je gomila malih slatkih musavaca prilično šareno obučenih.

Znali su sadržaj kesa bolje od mene i svako od njih tačno je znao šta iz te kese želi. Najmanja devojčica tražila je trešnje a najveći dečak baš kokice koje sam namenila za popodnevno gledanje serije Dark. Prekinula sam klupko ignorisanja i odlučila da je vreme da saznam ko su moje mlade komšije. Izvadila sam kokice, trešnje i gumene bombone i seli smo na obližnju klupu.

“Ja sam Tarja, poslužite se”.

“Jel mogu dve bombone?”,pitala je devojčica koja se kasnije predstavila kao Ramiza.

“Slobodno”, odgovorila sam, “Jel idete u školu klinci, ili po ceo dan blejite napolju?”

“Pa kada da stignem u školu kad moram da pomažem ocu”, reče dečak za koga ću kasnije saznati da se zove Irfan.

“Ja idem u školu, u ovom bloku pored”, rekla je najstarija devojčica, “Ići ću kod tetke u Francusku kad završim i imaćemo frizerski salon”.

“Svaka čast”, rekla sam i iznenada dobila želju da ohrabrim devojčicu Đulijetu, “Ako ikada budem studirala u Francuskoj potražiću tvoj salon da me malo izlepotišeš”.

“Ej a ja ću s tatu u Nemačku!”, uzviknu mali dečak Ismail.

I tako se razgovor potpuno neočekivano okrenuo ka budućnosti i deca su se prosto utrkivala da izjave šta će ko da bude kad poraste.

“Ja ću imati kozmetički salon!”, vikala je jedna devojčica.

“A ja pečenjaru!”, odbrusi mrgudni dečak dok je žvakao kokice.

Došao je red na mene da i ja predstavim svoje planove, odnosno da objavim da ću biti psiholog, a i malo im pojasnim opis tog posla.

“To ti je dosadno!”, reče Ismail ne preterano fasciniran, “Kako da slušaš ceo dan da ti se neko jada?”

Na to su neki klimnuli glavom slažući se sa Ismailom, ali srećom nisu svi bili ubeđeni da je moj izbor profesije baš toliko glup.

Iskreno, popodne mi je jako brzo prošlo. Bez foliranja smo razmenjivali mišljenja i stavove. Zapravo, ispostavilo se da su naši snovi imali mnogo dodirnih tačaka. Osećali smo se zarobljeni svojim mogućnostima ili nemogućnostima, školom ili radom koji su njima nametnuli roditelji i na kraju možda i samim Blokom 28. Svako od nas čeznuo je za slobodom i svako od nas želeo je izbor, na svoj način i u nekom svom prostranstvu. U razgovoru sa njima osetila sam nešto što veliki broj odraslih izgubi – veru u budućnost! Svaki od mojih sagovornika tog popodneva izgovarao je svoje snove i ambicije sa takvom snagom i samouverenošću da sam odlučila da im beskompromisno verujem i da budem ubeđena da će svako od njih uspeti i uraditi baš ono što želi.

Ovo leto je neobično po svemu, imam utisak da se svet više nikada neće biti isti. Za početak, pošto smo svi tu gde jesmo i kod svojih kuća, dok pretnja od nepoznate bolesti menja naše letnje raspuste, nastavila sam da viđam svoje male prijatelje.

I svaki dan pomislim…ako život koji trenutno živimo na bilo koji način predstavlja geto, obećala sam, čvrsto, boriću se za sebe, i za njih, i za to da geto ljudskih predrasuda zauvek nestane.

_______
Zovem se Tarja Antić i rođena sam u Beogradu, 2005. godine.

Živim na Novom Beogradu, šte se iz priloženih radova može videti i veoma me inspirišu scene, zbivanja i prijatelji iz kraja.

Završila sam OŠ “Radoje Domanović” u junu, i jedna sam od dvadesetoro upisane dece u Filološku gimnaziju, na smer za scensko audio-vizuelne umetnosti.

Govorim engleski i francuski jezik, i početnik sam u učenju španskog i italijanskog…

Završila sam i muzičku školu, pa ću nastaviti da se bavim muzikom, sasvim izvesno.

Hobi mi je crtanje, i osvojila sam više nagrada na likovnim konkursima i jedno prvo mesto za karikaturu, na takmičenju Mali Pjer.

Često i rado pišem, pa ovom prilikom šaljem svoja tri rada inspirisana mladim ljudima i svetom u kome želim da živim.