Sve Marijanino staje u staru, plavu torbu koju je Vera donela iz Makedonije, kad je Bogica došao da nabavi sebi ženu dovoljno krupnu da seče drva i muze četiri krave. Bila mu je cela po volji, samo mu je smetalo što sa cigaretom stoji kraj peći dok kuva i misli da je niko ne vidi, a Bogica je oduvek imao oči na potiljku. Obećao je Marijaninom bratu Miloradu da će da mu kupi bicikl ako svakog dana kaže šta to Vera radi kada on nije kod kuće. Marijana je zatekla Milorada u dvorištu kako se naginje kroz prozor koji gleda u nedovršenu kuhinju. “Šta gledaš?”, šapnula je, a on joj je stavio šaku preko usta i oborio je na zemlju. Začulo se brujanje traktora i Milorad je jurnuo kroz kapiju. “Mama duvani”, vikao je, ali ga Bogica nije video ni čuo od buke motora, pa je po običaju zamahnuo nogom da skoči sa traktora i Miloradu izbio dva zuba. Milorad je dobio nov bicikl, ali zube nikada.
Marijanu bicikl nije zanimao, verovatno je zato bila tako debela, narasla od domaćeg hleba, svinjske masti i pileće džigerice koju obožava, ali ne toliko kao slatko od šljiva koje tamani pred spavanje, dok gleda grand i siti rekords i zamišlja da je jedna od pevačica u tesnoj suknji i šarenom grudnjaku koje sama nikada ne bi mogla da obuče, a ne bi mogla ni da peva na televiziji, iako zna reči svake pesme. Samo ih posmatra iz svoje sobe sa neokrečenim zidovima u staroj kući u kojoj svi zajedno žive. Novu kuću je Bogica sazidao do stare, ali tamo niko ne sme da uđe, čak ni Milorad, kome je namenjena. “Kad dovedeš devojku i napraviš decu, biće tvoja”, govorio je Bogica.
Kad ćete da udajete Marijanu, pitale bi komšije, a on bi vrteo palčeve i govorio “kad bude prilike”. Prilika. To je čovek koji treba da dođe kod Bogice i kaže mu da bi hteo da odvede Marijanu kući i nikad je ne vrati. To je vitak momak, koji ima kuću, zemlju i stoku i mnogo radi. Marijana je mislila kako će Priliku da upozna kad bude išla na kanal. Sedeće na travi sa ostalim udavačama i gledaće momke kako se prskaju u plićaku pa zaplivaju na drugu stranu obale. Vraćaju se rumeni, nasmejani i prilaze Marijani i njenim drugaricama, ohrabreni uspešnim podvigom. Prilika sedne na njen peškir bez pitanja i pruži joj mokru ruku da se upoznaju. Pita iz kog je sela i kako to da je nije ranije viđao na kanalu. Marijana prstom čeprka mekanu zemlji i krije osmeh. Kaže da nije dolazila jer ne zna da pliva. Prilika ustaje i hvata Marijanu za ruku. “Nemoj, molim te!”, zavapi ona, ali Prilika neće ni da čuje. Uvede je u plićak i prvo je valjano isprska, a onda je povuče dublje u vodu dok drugarice navijaju. “Zar mi ne veruješ?”, pita Prilika i lukavo se smeši jer zna da Marijanu kod kuće nisu naučili da kaže ne. Već je u vodi do struka. Pokaže joj da se okrene na stomak i da se pusti u vodu preko njegovih mišićavih ruku. Marijana se plaši, ali ga posluša. Pogleda ka obali i vidi da njenih drugarica više nema, da nikog nema i da su Prilika i ona sami. Stisne zube i zapliva, a Prilika skloni ruke. “Vidiš da nije strašno”, kaže Prilika dok ona ide kroz vodu zatvorenih očiju. Prilika je zatim uhvati za struk, pa spusti ruku sve dok ne napipa njene usmine, zavuče joj jedan prst, a onda i ostale.
U stvari, Marijana nikada nije bila na kanalu, a sada je ionako zima, reka se zamrzla, a Marijana se udaje. Pakuje teške, debele džempere i Verine haljine koje nikada nije videla na njoj i oblači jednu dugu, belu koja je steže oko struka, a Biljana dolazi da joj namaže oči, obraze i usne.
Izabrao je najveće prase, pošteno ga platio i onda seo u dvorište da proba Bogičinu rakiju. “Nikola”, rekao je, stežući Marijaninu ruku i osmehnuo se pokazujući nekoliko kvarnih zuba. Marijana se nije usudila da progovori dok je pričao o svojoj kući u šumi, daleko od sela i komšija. “Mirno je i tiho”, rekao je i pogledao Marijanu. “Je l’ i ti voliš mir i tišinu?”. Marijana je slegnula ramenima. Bogica je poslao da naseče slaninu i ona je poslušno krenula prema kuhinji, osećajući Nikolin pogled na svojoj debeloj guzici. “Znaš, Marijana. Taj šumar je jedan dobar čovek”, dobacila je Vera u prolazu. Kada je izašla u dvorište sa poslužavnikom, Bogice nije bilo. “Sedi sa mnom”, rekao je Nikola i zapalio cigaretu, pazeći da dim ne ide Marijani u lice. “Koliko imaš godina?”, pitao je. “Dvadeset četiri”, rekla je Marijana tiho. “Imao sam šesnaest kad si se ti rodila. Bio sam ovoliki. Nisam imao bradu. Nisam imao ni pameti. Do danas se ništa nije promenilo”, rekao je Nikola i počeo da se smeje, pa se i Marijana nasmejala. “Lepo se smeješ”, rekao je i sklonio joj jedan pramen masne kose iza uveta. Marijani je laknulo kada se Bogica vratio sa prasetom koje je skičalo u njegovim rukama. Strpali su ga u džak, pa u gepek. “Biće ovo dobra krmača”, rekao je Nikola i mahnuo Marijani.
“Marijana, šumar ’oće da te uzme za ženu. Zato je došao”, rekao je Bogica. “Sam je tamo u kući. Treba mu žena koja ume da radi, da pomogne.” “Da mu se nađe”, dodala je Vera. Marijana gleda u svoje šake. Prsti su joj debeli, a nokte je toliko grizla kad je bila mala, da više ne mogu da izrastu dovoljno da joj prekriju meso. Poželela je da ih izgrize još više, dok ne nestanu. “Ti odluči. Sutra da mi kažeš”, rekao je Bogica i otišao.
Marijana bi svake noći spustila glavu na jastuk i istog trenutka zaspala, a sada se vrti u krevetu. Dugo zvoni, a onda se javi sanjivi, tihi glas. “Znala sam da si ti”, kaže Biljana. Marijana uvrće telefonski kabl i gleda usnulog Milorada. “Pitao je šumar da se udam za njega.” Bilja se smeje. “I? Šta si mu rekla?” “Ništa.” “Je l’ ti lep?” pita Bilja. “Ne znam, nije ružan.” Prizna Marijana. “Samo je stariji od nas. Lice mu je ozbiljno.” “Dobro je kada je muškarac ozbiljan”, kaže Bilja. “Kakav je osećaj kad se udaš?”, pita Marijana i Biljana uzdahne. “Dobro je, samo ovaj moj puno pije. Ali ne dira me. Nemam problem. Popije pa spava.”
Marijana i Nikola su se venčali u crkvi iza koje se ona prvi put poljubila sa Vrščaninom koji je došao na utakmicu, pa je odveo u mrak, gurnuo joj jezik u grlo, i zavukao ruku u gaće. Dirao je sve dok se nije pojavio Milorad, polomio mu ključnu kost i rekao Marijani da je kurva. Uplašila se kada je zakoračila pred sve te ljude pune očekivanja, ali je Nikola pogledao tako da u njegovim očima nije videla ništa i to ju je smirilo. Vera i Bogica su sijali ponosno, a Milorad je buljio u pod. Kada je pop pitao, Marijana je rekla “da”, Nikola je rekao “da” i onda je poljubio i svi su počeli da tapšu, kao da ih je sve to iznenadilo.
Marijana sedi na istom mestu na kom je bila kada je Nikola pitao da li voli mir i tišinu, samo što sada nema mira ni tišine, nego glasna muzika i ljudi oko njih. Vera nudi prasetinu i hleb, Bogica donosi staru rakiju koju čuvao za “kad se dete oženi”. Nikola sipa Marijani čašicu i još jednu, dok je Bilja vuče i govori joj “Moraš da igraš, da ti bude veseo život.” Marijani se oči sklapaju i hoće da prilegne, da odmori noge u tesnim cipelama na štiklu u kojima ne ume da hoda, ali nema gde da se skloni. U kući su Vera i Pavlina i Miroslava i Ljubica i tetka Rada i druge komšinice koje se prisećaju sopstvenih venčanja. Marijana bi samo malo da bude sama i zato krišom odlazi po ključ od nove kuće, prolazi kroz memljivi hodnik, izuje se i pažljivo legne na novi krevet preko kog je prebačen ustajali milje.
“Nije trebalo da piješ”, kaže Milorad, dok gura Marijanine noge da sedne pored nje. Marijana podiže glavu i trlja crveno uvo koje je boli kao da ga je neko čupao s njene glave. Pod prstima oseti debele linije od miljea koje se protežu od usana do čela. “Koliko sam ja to spavala?” pita Marijana, a Milorad napravi grimasu i zaplače, dok ona miluje njegovu prerano oćelavelu glavu, koja je podseća na ljusku od jajeta. Marijana navuče cipele na podbula stopala i ostavi Milorada samog u sobi. Dvorište je i dalje puno. Žene proviruju iz kuhinje i smeškaju se, a muškarci nazdravljaju. Nikola zgrabi Marijanu oko struka. “Čuvaću te”, kaže joj i stavi je na prednje sedište svog keca. Vera hoće da zaplače, ali je Bogica zaustavi. “Ne ide na kraj sveta, nego na kraj šume.”
Odvoze se iz sela, skreću prema brdima i prolaze pored vikend naselja koje je nekada bilo popularno, a danas je zaraslo bagremom. Ulaze u borovu šumu, a Nikola ne gleda ispred sebe dok vozi, nego u Marijanu. Stavi joj ruku na koleno i govori da je sve pripremio za nju. Više se ništa ne vidi osim parčeta zemlje pod automobilskim farovima i Marijana se plaši da ne skrenu sa puta i ne udare u drvo ili pregaze srndaća, ali on već dugo živi u šumi koju poznaje kao džep kaputa koji sada nosi preko venčanog odela. Ulaze u dvorište gde ih dočekuje mali pas bez repa. Nikola uzima Marijaninu plavu torbu, a onda uzima i Marijanu i unosi je u spavaću sobu. “Nemoj da se plašiš, biće ti lepo”, kaže, a onda se zakašlje i treba mu vremena da se smiri. “Gde je kupatilo?” pita i on joj pokaže kvrgavim prstom. Marijana pokušava da potrefi rupu u podu, ali joj se vruća tečnost sliva niz cipele. Vraća se u sobu, gde Nikola leži raširenih ruku. Marijana gasi svetlo i prilazi krevetu. Nikola joj skida haljinu i stavi glavu na njene mlitave grudi. “Sutra ćemo”, kaže i okrene se na stomak. Marijana oblači spavaćicu što joj je Vera spakovala za prvu bračnu noć, belu sa ružičastim tufnama. Oprezno se uvuče pod pokrivač na kom leži Nikola, pa se sklupča uz njega i gleda kako mu se ramena dižu i spuštaju u ujednačenom ritmu sve dok ne zaspi.
Delovi lica gostiju slivaju se i spajaju jedni sa drugima. Bogičine oči sa Budinim, Pavlinine usne sa usnama njenih kćeri, čika Markovi usahli obrazi sa Verinim, Miloradov prćasti nos stapa se sa Suzinim krivim, dugačkim nosem i sa nosevima ostalih komšija i svih koji su se veselili na svadbi, sve dok ne postanu jedan lik koji Marijana prepozna. To je Prilika. Oseti tup bol u međunožju i kada otvori oči iznad sebe vidi Nikolu koji uzdiše i stiska je. Miriše na muškarca koji je dugo živeo. Marijana ga poljubi, a onda oseti da joj nešto toplo mili po nogama. “Sin”, kaže Nikola zadovoljno i ugrize Marijanu za obraz.
_____
Bojana Babić rođena je u Pančevu, 1990. Završila osnovne studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2015. Tokom studija napisala scenarije za nekoliko realizovanih studentskih filmova, kao i nekoliko celovečerenjih komada koji su postavljeni u beogradskim pozorištima (Poslednji Zmaj, pozorište Boško Buha 2012; dramatizacija romana Gospodar Muva, Omladinsko pozorište DADOV, 2014; Ubila sam tvoju majku Ustanova kulture Vuk Stefanović Karadžić, 2015.)
2017. godine završila master studije filma Kino Eyes-European Movie Master na Universidade Lusófona (Portugal), Edinburgh Napier University (Škotska) i Baltic Film and Media School (Estonija).
Objavljivala kratke priče u zbornicima Rukopisi i Odakle zovem. Dobitnik prve nagrade za prozu na konkursu časopisa Ulaznica 2013. i druge nagrade na konkursu Stevan Sremac 2015.
