Trebalo bi da čuješ ovu priču; možda je tvoja.
Nedelja, četiri sata posle ponoći. Obrisi svitanja preskaču horizont. Razdrndana karoserija čehoslovačke proizvodnje mili uz šine. Truckanje nedostojno 21. veka. Gledaš slučajne saputnike razbacane po sedištima. Nemo posmatraju pogašene svetiljke duž ivičnjaka, dok vetar ljulja vrhove ogolelog drvoreda.
Ona ulazi na srednja vrata. Hvata se za šipku u potrazi za ravnotežom, dok vozilo nastavlja uspon. Iz ušiju joj izviru dva tanka kabla; spojeni kod grkljana, gube se u predelu grudnog koša. Umesto takta muzike iz slušalica, njeno lelujavo telo sledi neki unutrašnji ritam iskrzan burnim provodom. Iz poluotvorenih usta dopire alkoholni zadah sagorelih misli. Ostali prekorno cokću i okreću glavu, došaptavaju se. Sve sami ljudi, a nigde čoveka, pomišljaš, posmatrajući nepoznatu devojku koja ti rasplamsava očinski instinkt. Procenjuješ da ima dvadesetak godina. Baš kao tvoja ćerka. Poređenje budi podozrenje. Pogledi vam se na trenutak ukrste. Očni kapci su joj na pola spušteni, a zenice bez fokusa rastrčane kao u REM fazi.
Nailazi tvoja stanica. Na vratima se tiska nekoliko osoba, stvarajući živi zid između tebe i devojke. Priključuješ se koloni s kraja. Tramvaj staje. Svi izlazite. I ona.
Dok se putnici razilaze, iz drugog plana zagledaš kako joj se kosa raspliće pod udarom vazdušnih strujanja. Steže kaput s dva reda besmisleno krupnih dugmadi i zalazi u splet uličica koje se račvaju duž padine brda kao kapilari na beonjači. Taj put i tebe vodi do kuće. Očigledno živi tu, u komšiluku. Krećeš za njom i brižno usporavaš, da ne pomisli kako je uhodiš. U napadu čovekoljublja, prelaziš na suprotni trotoar. Neka se oseća sigurnije – ako te uopšte spazi. Uronjena u svoj svet, ona sporo korača desetak metara ispred tebe, nabadajući prstom touch screen ajfona. Blago se tetura, spuštajući se strmom ulicom. Ne osvrće se. Čudiš se kako joj nije hladno, dok ti jesenji vetar šiba sredovečnu kožu. Održavaš rastojanje i razmišljaš o tvrdnjama meteorologa kako košava pročišćava beogradski vazduh.
Naprasno osetiš miris marihuane. Okrećeš se oko sebe. Purpurni oblaci naglašavaju konture kaskadno ukopanih solitera između kojih su uklještene preživele starosedelačke kuće. Neke su napuštene i devastirane. Čekaju na rušenje. Njihova zadnja dvorišta, skrivena od znatiželjnika, služe kao okupljalište novopečene klinčadije. Udomljeni sinovi razvrata tamo banče do jutra. Svi to znaju, ali policija ima preča posla. Čuješ žagor iza jedne od ruina. Zvuk razbijanja flaše. Ženski krik. Glasni smeh iz nekoliko muških grla, zloban, ciničan. Smešano cerekanje i vrisak. Imaš ton, ne i sliku. Devojka sa slušalicama krivuda tamo, dole, nizbrdo, bez tona, s mutnom slikom. Naježiš se pri pomisli da i tvoja ćerka, u povratku iz provoda, možda isto tako tumara pijana, na izvolte silovateljima i egzibicionistima koji se roje pod mračnom pelerinom predgrađa. Odlučuješ da pratiš nepoznatu, za svaki slučaj. Jesi ti sada ocvali mangup, čije godine kukavički odaju sedi zalisci; tehnološki višak preinačen u prekarnog radnika koji čuva parking u trećoj smeni za simboličnu crkavicu. Ali, utuljeni nagoni uličnog viteza koji balavurdiju podučava kodeksima i dalje tinjaju u tebi. Ići ćeš za njom i, u slučaju potrebe, pritrčati. Postaćeš diskretni heroj.
Kratiš distancu i posmatraš devojku s naspramnog trotoara iz izometrijske perspektive. U njenom aritmičnom hodu čuješ koračnicu svoje mladosti: red poroka, red uličnih tuča (samo ferke, bez oružja, jer znao se red), pa pubertet, sazrevanje i žurke. Alkohol i lake droge, sve zabave radi. Ustajale podstanarske sobice. Prevrtanje u krevetima nepoznatih devojaka. Prevrtanje devojaka u nepoznatim krevetima. Hteo si da nastaviš mangupski život i posle braka. Prijatelji su te savetovali da ne praviš gluposti jer sad si ozbiljan čovek, da, baš tako su govorili, imaš divnu ženu, bar zbog nje nemoj. I nisi. Konačni preokret je usledio s najavom da ćeš postati otac. S povećanjem embriona u ženinom trbuhu, polako su te napuštali instinkti šmekera, šibadžije i bludnika. Niste hteli da saznate pol do poslednjeg dana. Ispostavilo se: ćerka. Ispostaviće se: radoznala, umetnička duša. Očigledno nije na tatu. Već u vrtiću, vaspitačica hvali njene crteže. Kako godine odmiču, interesuje se i za druge vidove stvaralaštva. U nižim razredima osnovne škole uporedo pohađa više sekcija, svira klavir, čita sve lektire i sijaset fakultativnog štiva – od Hajduka u Beogradu, preko Galeba Džonatana Livingstona, do Svrgnutog princa. Omiljena joj je, ipak, Beskrajna priča. Ende; nema dalje. Posebno je fascinira poglavlje s kapijom pobodenom usred ravnice. Kad se odškrine, umesto nepregledne pustare se ukaže dugi hodnik proročišta, nevidljiv ako se obilazi okolo dok je kapija zatvorena. Tata, je li to moguće? Odgovorio bi odrično, ali ne želiš da sputavaš maštu svojoj mezimici. A ona raste, postaje raskošno lepa i zalazi u nezgodno pubertetsko doba. Tvoje idilične maštarije o najboljoj devojčici sve više uzmiču pred posesivnim strepnjama. Pribojavaš se da će tatina miljenica postati poput tvojih družbenica iz adolescentskog doba. Na radost vršnjaka, na strah očeva. Poželećeš da proburaziš nepoznate dečake usiljeno ljubaznih glasova koji će je tražiti na kućni telefon (mobilni ćeš joj nadzirati u potaji). Fobije prikrivaš dimnom zavesom autoritarnog gunđanja. Postaješ težak čovek. I žena ti je to rekla, doduše, samo jednom, pre neku godinu i to – na sudu. Od tada, bivšu suprugu i ćerku koja joj je pripala viđaš isključivo nedeljom i državnim praznikom, kad se proredi red vožnje gradskog prevoza.
Iz razmišljanja te prenu koraci iza tebe. Osvrćeš se i vidiš nabijenog momčića s glomaznim hipsterskim cvikerima; Hari Poter na steroidima. Hoda hitro i energično. Takve štrebere ste ti i tvoji drugari redovno šibali u srednjoj mašinskoj, na malom odmoru, iza škole. Verovatno se i ovaj klinja nabildovao jer ga vršnjaci maltretiraju. Kompleksi i osveta su vezivno tkivo njegovih mišića. Osorno te osmotri, pa se zagleda u nepoznatu kao da je odmerava. Stavljaš pesnice u pripravnost, ali Hari istog trena isčezava u nekom od poprečnih sokaka. Kao da ti je pročitao misli. Ponovo usredsređuješ pogled naniže. Nepoznata devojka više ne drnda mobilni. Bliži se rakrsnica. Ona skreće baš tu, u tvoju ulicu.
U prvi mah upitno kriviš obrve. Ali, nema mesta čuđenju. U toj ulici, gde si nastanjen od detinjstva, nekada su te svi znali. Sad ti ne znaš nikog. Posle razvoda si se vratio u prizemnu, dvorišnu kuću oronule kapije na broju devet, koja je pripadala tvojim pokojnim roditeljima. Ta adresa i dalje odoleva maniji izgradnje višespratnih zgradurina u kojima se rotiraju podstanari i studenti. Požive tu malo, pa odu dalje. Jednokratno stanovništvo. Adresni apatridi. Sigurno je i ona jedna od njih. A možda bi najjednostavnije bilo da joj priđeš i pitaš da je otpratiš. Ali, šta ako se prepadne i pomisli da si matori perverznjak? A mogla bi ćerka da ti bude.
Mogla bi, ali nije. Hm.
Razmišljanja se polako izokreću naglavačke, odajući potisnuto naličje tvoje brižnosti. Ocvali bludnik se pritajio s formiranjem porodice. Sad, kad porodice više nema, sve je dozvoljeno. Ocvali bludnik će uskrsnuti. Prelaziš na njenu stranu ulice. Razmišljaš, pijana je. I nestašna. Potreban joj je mentor kroz nezgodne godine. Svašta zamišljaš. Mogao bi da nabaviš negde i džoint – ništa lakše, travu u ovom gradu danas valjaju i veroučitelji – pa da ga popušite zajedno. Bolje da je ti uputiš u vrludave puteve poroka, nego njeni nedorasli vršnjaci rizičnog ponašanja; bubuljičave kožne vreće pompezno nazvane dečacima. Da joj budeš guru, šaman, daddy. Osećaš usijanje na dlanovima. Nastavićeš da je pratiš, makar se udaljio od svog prebivališta. Da bar za početak doznaš gde živi. Možda se i usudiš da prekratiš tih desetak metara distance između vas, pa je i presretneš. Nastup ćeš smisliti u realnom vremenu; oduvek si bio majstor improvizacije, kojeg ništa ne može iznenaditi.
Dok tako mozgaš, devojka se zaustavlja upravo pred kućom na broju devet. Zamakavši iza oronule kapije, nestaje ti iz vidnog polja.
Na mah se ukopaš i vičeš za njom. Glas ti se gubi u tutnjavi vetra koji rastura tvoje reči na slogove i razvlači ih po asfaltu. Usplahireno pojuriš, dok ti srce divlje lupa. Kad prođeš kroz kapiju, stupiš u dvorište koje više nije obraslo u korov i grmlje; posvuda mirišu cvetne leje, usred jeseni. Ne stižeš da se začudiš, jer zatičeš odškrinuta ulazna vrata. Pritrčavaš i preturaš po džepovima. Ključa, nekim čudom, nema. A sigurno si ga poneo u odlasku na posao. Obuzdavaš napetost ostacima razuma, koji ti sugeriše da nema mesta panici. U svom si kraju, tu si bezbedan. Jedino je kraj siguran.
Zalaziš s one strane praga. Umesto skučenog predsoblja, dospevaš u beskrajno dugačak hodnik koji bi, da je uočljiv spolja, probio dimenzije kuće. Zidovi koridora se spajaju u daljini. Košava s treskom zatvara vrata iza kojih se ukažu drvene stepenice. Odakle one tu? Tata, je li to moguće. Penješ se njima na sprat koji se takođe ne vidi iz dvorišta i koji pre nekoliko sati nije bio tu. Imaš šta da vidiš: u raskošno uređenom dnevnom boravku, dočekuje te Hari Poter. Nepoznata je pored njega. Oboje polugoli, leže na krevetu. Nešto bi izustio, ali ti se misli sapliću o vijuge.
Kad te najzad spazi, devojka krikne. Lice joj je izmučeno i bledo, a oči i dalje landaraju u svim pravcima kao da su se otkačile od nekog centra u mozgu. Hari te mrko pogleda, pridigne se i sporo ali odlučno krene prema tebi, s guštom gurmana pred porcijom mlevenog mesa. Zamuckuješ, ubrzano dišući, a noge te same vode u bekstvo, niz basamake. Strah povećava brzinu silaska. Stižeš do ulaznih vrata, dok Harijevi preteći koraci postaju sve bliži. Grabiš spasonosnu kvaku, ali oklevaš da otvoriš, jer te mori pomisao da je s druge strane svet koji više nije tvoj…
_____
Dimitrije Bukvić (Beograd, 1985), sociolog, novinar i pisac. Prozne radove objavljivao u zbornicima, antologijama i časopisima u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Pobednik festivala za mlade pisce Srpsko pero (Jagodina, 2013) i konkursa za kratku priču Narodne biblioteke Bor (2013) i Miodrag Borisavljević (Apatin, 2014). Objavljena dela: zbirka priča Svaka dobija (Partizanska knjiga, Kikinda, 2017), novinski feljton Šezdeset osma – pedeset godina posle (Institut za političke studije, Beograd, 2018) i publicistička knjiga Kafanološki astal / karirani stolnjak (u koautorstvu s prof. dr Dragoljubom B. Đorđevićem, Prometej, Novi Sad i Mašinski fakultet u Nišu, 2014).
