Ne slušaš ti mene. Di si sad otišla? Di je ona? – pitao je Nju gdje sam ja.
Dijeli nas kuhinjski ormar u kojem, u ofucanom šarenilu plastičnih zdjelica, aluminijskih i rostfrajnih lončića, tava od teflona i tava od giza, tražim baš onu jednu u kojoj se friga džigerica. Ovaj bi ormar, kao i cijeli stan, neka škverska dizalica trebala podignuti visoko i pošteno rastresti. Da prosije svu kramu koja se nakupila i koju ne daju baciti. Njegovo vjenčano odijelo u koje skoro još može stati. (Sad bi i mogao jer je dvanaest kila smršavio zbog mog razvoda.). Svilene šalove i beretke od zečjeg krzna Njene majke, kao dokaz ozbiljnog potencijala da u životu bude dama.
Slušam te, moram stavit ovo kuhat, podne je. Majko di je ta za džigericu?
Ah. Tko zna di ju je stavio… – s pola snage će Ona iz fotelje.
Običaj da jedno o drugome govore u trećem licu toliko je uvriježen da ga više ne primjećujem. Pitam se što rade kad su sami, kad nema posrednika u komunikaciji koji uvijek nekako nastrada. Možda se obraćaju televizoru:
E moj Milanoviću, i ti si najebo ko i ja. A šteta, od nas je moglo nešto bit. – on će.
Takvima kao što ste vi je vaš dragi Tito dao školu, posao, stan. A nekome je sve uzeo. – ne propušta Ona.
Ma šta pizdi? Ništa Ona ne razumije… – on će Milanoviću. Tako nekako.
Krv iz džigerice kaplje po sudoperu. Par kapi sklizne na pod, među mrvice. Brišem salvetom da Ona ne vidi. Debele, sočne fete namačem u brašno i stavljam na vruće ulje. Procijedim blitvu, dosolim i obilato zalijem maslinovim uljem. Trebalo bi manje svega, ali…
Slušaj me. Jučer popodne u pet i po, a znaš kako je nama muškima to važno, igrali Bayern i Manchester. Ja Joj kažem u pet i kvarat – ajde da te sad odvedem. Utakmica mi je. Neće. Dobro, al nemoj me zvat kad počne, trpi bar do poluvremena. I odem ja u sobu, a zima je tamo i onaj televizor ima lošu sliku, al odem ja jer je Njoj Crna ruža, a to ne propušta, glupe serije. I pazi sad. Završilo je 3-2 za Bayern. Od pet golova ja sam vidio jedan. A znaš kako?
Uzdahne Ona, uzdahnem i ja. Ali Nju je čuo. Bliže mu je.
Uzdiše, je li? Jebenti sunce na šta sam ja spao! A mogao sam… Jel ti ćerce znaš da sam mogao radit u Americi? Osamdesettreće, kad sam išao na brod, kad smo išli u Venezuelu, inžinjer Kalinić i ja smo bili pozvani kod našeg iseljenika u Caracasu. Bogat čovjek, bavio se satovima. Da vidiš vilu u kojoj je živio. To je onaj koji je tvom bratu donio štopericu. Njoj je donio sat, Seiko, damski, još ga ima. Tebi je dao one šibice s njegovim imenom, jel se sjećaš? Iz moje priče nije shvatio da imam i kćer.
To me baš čudi – Ona će mijenjajući iglu na penkali inzulina.
U početku sam pratila što radi. Mijenja li iglu redovito, zapiše li visinu šećera u dnevnik koji zaboravim isprintati na poslu pa me podsjeti (Dušo, opet si zaboravila.), namjesti li točno broj jedinica inzulina koje će si ubrizgati. Tada je pomisao da može pogriješiti još bila strašna.
Evo Nje. Njoj je najvažnije mene posrat. Ajde ćerce požuri, gladna je! Sve se vrti oko Njene guzice. Dakle, taj je naš iseljenik meni nudio posao, al ja sam imao obitelj u Jugoslaviji, rekao sam mu. A i bio mi je malo sumnjiv. Tip je nakon rata otišao u Venezuelu, a znamo tko je tad išao…
Njemu su svi ustaše – Ona će zadižući potkošulju da pronađe friško mjesto za ubod.
Trbuh joj je prekriven podljevima različitih nijansi. Stari ubodi, nedavni, jutrošnji. Ujutro i navečer plavom penkalom, u podne crvenom.
Sad ću majko. Čekaj, nemoj se još bost. Juhu nisam zakuhala.
Evo ovako cili život. Ja o ozbiljnim stvarima, a Ona o tećicama i spizi.
Dobro, ajde, slušam te. Ti si mogao radit u Americi. A jel u Južnoj? – pitam.
Zajebavaš ti mene?
Ma ne, nego pitam. Zvao te u Venezuelu? Kod njega si pio onaj viski s plastičnim kuglicama pa si ih uvalio u usta misleći da je led. Vidiš da znam.
Tuko. Nemaš pojma. To je nebitno. Čovjek je bio ozbiljan biznismen. A ja sam rekao – ma di ću ja u Ameriku. Ona se tamo ne bi snašla. Na plažu vam je nosila juhice i pohano. Kud god smo išli djeca su trebala jesti i spavati. To je bilo najvažnije.
Istina, stalno je gnjavila. Tvrdila je da će nas to učiniti otpornima kad bude trebalo. Tjerala nas na sunce kad izađemo iz mora, tjerala nas u hlad kad se osušimo. Počelo bi oko deset – s mirisom rajčica i Gavrilović paštete. Oko dva juha. Nećemo juhu. Moramo jer jutros nismo pili mlijeko, rekla bi. Trčali smo iz mora – tko će prije uhvatiti mjesto kraj njega. Pola sata nakon jela ne smijemo se kupati. On nam je davao popust. Prošlo je pola sata, ajde bogati, rekao bi i namignuo nam.
A ti si igrao šah u hladu za to vrijeme. – dobaci Ona mučkajući inzulin.
Šah, šah, sve je tebi šah kriv! Šta ti nisi naučila igrat šah pa bi igrao s tobom?!
Majko, možeš sad. Oćete kapulicu ili rotkvice?
Di sam ono stao? Jebenti kapulicu i rotkvice ženske! Aha, utakmica. Tri-dva za Bayern, pet golova, a ja vidio jedan, jel ti to možeš vjerovat?! Jedan! Znaš kako?
Reci više. – Ona će – Dušo, daj me digni.
Kad njega nema plačući mi govori kako ne zna zašto je tako slaba i ne može sama ustati. I kako nema gore stvari od nemoći. Uhvatim je ispod pazuha, nagnem se unazad da je izvučem svojom težinom i u trzaju je uspravim. Uhvati se za moje lopatice i ljulja dok stopala ne raširi toliko da uspostavi kakvu takvu ravnotežu. Poljubi me svaki put, kao što me nekad ljubila u čelo kad bi mi oprala kosu i zamotala glavu ručnikom. Samo niže, u vrh prsne kosti.
Dosadio sam Joj, je li? Može Ona sama ustat, ali neće. Slušaj, prvi gol zabije Manchester u petoj minuti. To je iznenađenje, ne znam koliko pratiš nogomet. Taj sam vidio. Onda Bayern navalio žestoko. Sve u okvir vrata, stisli ih u šesnaesterac. Gusto je, svaki čas će past gol. I evo ti Nje. Da Joj triba. Ajde, šta ću, taman je sidnem na školjku i računam sad ću trk do televizora kad ono – urlik! Bayern izjednačio! Ajde, vidio snimku gola. Stisli i jedni i drugi, ludilo. Evo Nje zove da je gotova. Ajde ja nazad, povlačim Je s te školjke, a Ona ne surađuje. Sve bi bilo lakše da Ona surađuje. Može, al neće. I znaš šta? Dok sam ja Nju digao, namjestio Joj te pelene, dok se Ona dogegala do svoje Crne ruže – pala još tri gola! I ništa. Ne moš ni utakmicu pogledat. To ti je moj život, jebenti život. Jel to gotovo?
Je, možete jest. Ja sad idem.
Di ti se žuri? Uvik ti se žuri. Jedi s nama.
Tata, dica su mi sama doma. Jest ću s njima.
E, kako su dica?
Dobro se sjetio – Ona će. – On i njegov nogomet i Amerika.
Evo vidiš, ovako cili život. Jutros Je dođem povirit da vidim kako je. Oko pet i po. Ona leži dijagonalno, jorgan Joj visi. Znaš šta mi je rekla? Samo si mi ti još trebao. Eto to mi je rekla. Nikad podrške, nema razumijevanja. I sad sam ja s Njom takvom trebao u Ameriku? Jel ti znaš da sam ja dva puta bio u Americi? Drugi put, u Sjevernoj, u Philadelphiji…
Bio je, stvarno, osamdeset i sedme. Odšetao je sam u neki filadelfijski kvart, pratio ga je cijelo vrijeme sumnjivi crnac. Bilo ga je strah, mada on ne vjeruje u te priče o crncima. A dica su dobro.
To si već pričao sto puta – Ona će punih usta. Jede halapljivo. Hrani se.
Pusti ga da govori, majko – kažem – Pričaj mi.
Ona podigne glavu i pogleda mene pa njega. Umiri se i nastavi jesti sporije, žvačući. On nastavi punih usta o brodogradilištu u Philadelphiji, o tome kako je uzak Panamski kanal – čini ti se da brod ne može proći, kako ga je zabolio zub u Bostonu – platio je 500 dolara zubaru i sve mu je škver refundirao – to su bila vremena, o užasnoj sparini u Caracasu od koje ne možeš disati…
Slušam te ja – napominjem skupljajući tećice i spizu – Slušam te – pazim da nešto ne zaboravim za onaj drugi ručak.
Oblačim jaknu, jedan rukav, pa zastanem i kimnem mu, drugi rukav, polako. Pojela je i pruža mu šutke čašu. Toči joj bevandu ne prekidajući priču. Ruka joj je mirna, ne daje upute. Točno zna kad će stati.
Mirela Vuletić
